Sta bi vestica sapnula zmaju...

Ćutimo… ja gledam u tebe, ti u daljinu… Licem ti prolaze misli poput oblaka preko prolećnog neba… U očima se ogleda nemir, tuga, bes… Ponekad se čini kao da zaustiš da kažeš nešto, pa se u poslednjem trenutku predomisliš... Biješ neme bitke... a ja mogu samo to... da te posmatram nemo i čekam...i nadam se da ćeš nekad, u nekom trenutku, progovoriti... pustiti da se misli pretoče u reči... i da ću prestati da se pitam ko su ti demoni koji te proganjaju i zašto ponekad tako teško uzdahneš...

Teško progovaram i ja... iako mi glavom neprestano kovitla hiljadu reči... Plašim se, jer nikada nisam savladala veštinu procenjivanja kada treba da stanem, koliko mogu da kažem i kako, a da svojom iskrenošću ne povredim... Možda zato što sam iskrenost uvek doživljavala kao prirodnu i nikad nisam tačno znala gde je granica koju ne treba prelaziti... Zato ćutim, čekam... Možda ću vremenom naći način da uobličim ono što mislim tako da ne povredi onog ko sluša, da bude shvaćeno na pravi način... Dok se to ne desi, govorim očima... dodirom... prisustvom... I čini mi se, nadam se, da ti i taj jezik razumeš...

 

 https://www.youtube.com/watch?v=4IjawyE9YII

U nekom lokalu, negde u gradu, s vremena na vreme nastupa neobičan klaun… kozer bez premca, što čita iz očiju želje i čežnje i vešto slaže rečenice i reči... Sluša ga publika s obožavanjem, poneko sa zavišću… Salve smeha I glasni aplauzi prate njegov vispreni nastup… Raširenih ociju, zaustavljajući dah, svi čekaju sledeći potez… I on ih nikada ne razočara, svaki put ponovo ispuni njihova očekivanja…

Nije to običan klaun kakve ste navikli da vidjate... Maska mu je osmeh i prkosan stav, izaziva pažnju gde god se pojavi… krajickom oka primećuje naizled beznačajne sitnice i sa lakoćom dominira scenom… Fascinira neobičnošću, iznenadjuje pronicljivošću… Kao od šale uspostavlja kontakt, sa lakoćom vlada scenom…

A kada se svetla ugase i publika razidje, maska nestaje, smešak zamenjuje pogled u daljinu... na čelu bora, u oku suza koja nikada neće naći put niz obraz… Dugo ćutanje…

 https://www.youtube.com/watch?v=FfmY9z64vg4

 

Noć u sobici…tiha muzika svira sa radija… Dan bez tebe… Veče bez tebe… Noć bez tebe… Moje misli s tobom… Proći će ova noć, govorim sebi... I sutra, ja ću biti tu, uvek ću biti tu… Kad se vratiš odande gde si sad bez mene, jer je to ono što ti treba… biću tu… željna da čujem: “Dodji…” I biću ponovo srećna…i  cela...

Volim... da te posmatram dok na svoj nacin radis neke usputne, svakodnevne stvari...

Volim... kad mi iz cistog mira razbarusis kosu...

Volim... osecanje celovitosti koje me obuzima pored tebe...

Volim.. .kad me odvedes na neko tebi drago mesto i posmatras me...

Volim… kad se igras mojim prstima dok pricas sa nekim tamo telefonom…

Volim… kad uradis nesto u momentu kad ja pomislim na to…

Volim… dodir tvoje koze na mom dlanu…

Volim… sto ti je vazno toliko sitnih stvari koje su drugima nebitne... sto spontano radis ono za sta je drugima potreban napor i razmisljanje...

Volim… sto ostajes ti, uprkos svemu…

Volim...

Bila jednom jedna mlada vestica, cerka carobnjaka sa trubom. Dok je odrastala, carobnjak joj je pricao o lepoti letenja i slikao predele kojima ce proci kroz zivot, svirao joj na carobnoj trubi pesme o ljubavi i tuzi... Rekao joj je da je svet njena skoljka i da samo ceka da ga ona osvoji, da moze da leti visoko koliko pozeli, jer nebo je granica ... (Dalje)

Mobilni telefon...mala sprava koja upravlja zivotom...mojim zivotom... Danas sam shvatila, jedini nacin da komuniciram s tobom... I ceo dan poruka „Pozvani korisnik trenutno nije dostupan ili je iskljucio mobilni telefon, pokusajte kasnije“... U telu poznato strujanje, strepnja... Neizvesnost, iscekivanje... Hoce li na ekranu da se pojavi tvoje ime... Opirem se misli da krenem i zazvonim ti na vrata, samo da vidim da si dobro, makar te i naljutila, makar me i oterao...Onda secanje na tvoje reci kada sam to uradila zadnji put: „A sta da sam bio ovde sa nekom drugom?“... Zato cekam...dok hiljadu konstrukcija i mogucih scenarija igra u bioskopu moje maste, pitanja bez odgovora... Pustam da se vreme cedi niz mene i sabirem svu snagu i pamet da drzim sebe na okupu, da sacekam poznatu poruku: „Korisnik je ponovo dostupan“... i ponovo pocnem da disem...

 

 http://www.youtube.com/watch?v=afRkoKRIcIo&list=RD02EmF8efV0fXA

 

 

 

 

 

 

Usputna rečenica, više uvod u neku drugu priču: „Ja ne znam šta ti radiš, čime se baviš preko dana...“ Razmišljam često o tome... Kako su naši svetovi različiti... Tvoj pun ljudi, dogadjanja... Ti umes to, da napravis dogadjanje, ni iz cega... Neminovno, moje misli su stalno, bar u podsvesti, uperene ka tebi... Vizualizujem situacije za koje pretpostavljam da prolaziš u toku dana... Na osnovu sitnica koje primećujem usput donosim zaključke o tome čime si se bavio između naša dva susreta... Tvoj svet – za mene skoro nepoznat... Ponekad na kratko provirim u njega kroz slučajni susret sa nekim poznanikom, kroz tvoje priče o tome šta ti se dešavalo ili telefonski razgovor koji ne mogu da izbegnem da čujem... Sklapam sliku o tebi, o tvom svetu u kome ponekad dobijem mesto...

Veceras si u tom, svom svetu... ja sedim u svom... pustila SMS... sedim u tisini i osluskujem... mozda ce se ipak zacuti poznati zvuk fanfara i odneti me tebi... Ili cu veceras premotavati trake prethodnih dana, veceri i jutara... dok nedostajes..

„Treba li da kazem? Ovaj zadnji stih nije namenjen tebi...“ Nije bilo potrebno da kazes, iako sam to trazila, jer naravno da sam znala... Osetim ja to svaki put, znam... I znam da je to nesto sto ne mogu da promenim, jednako kao sto znam da ne mogu da ucinim da boli manje... i kad kazes i kad ne kazes... jer osetim ja to i kad ne kazes... da stihovi nisu namenjeni meni... Mozda nikad nece biti…

Naravno da boli... ali ne mogu protiv sebe... ti znas… 

 

 https://www.youtube.com/watch?v=YrJvkquw7CM

…………………

“Ne volim ovo…” rekao si, nekako besno, pogleda upucenog u moju ruku u tvojoj, u hodu dugackih koraka koje sam jedva stizala… pustila sam te istog trena, osupnuta, tek tada svesna svog nesvesnog postupka… Iznenadjena bujicom misli koja mi je u trenutku prosla kroz glavu, zasuta pitanjima bez odgovora…

Sve je pocelo igrom dlanova, preplitanjem prstiju, u polutami ispunjenoj muzikom… Nas prvi dodir… Nisam ti nikad rekla, nikad nikom nisam dozvoljavala da me dodiruje, nikad niciji dodir nisam dozivela na taj nacin... Distanca je bila moje prirodno stanje, jos uvek je kad je ostatak sveta u pitanju… Sa tobom otpuno nov osecaj, toliko intenzivan da ga telo samo trazi, nesvesno, instinktivno… Secanje na tvoje prste koji dugo, dugo prelaze mojom kozom i na seretski komentar: “Hocu da vidim koliko ti je dodira dovoljno…” Nikad nece biti dovoljno strujanja koje izaziva tvoj dodir… Cak I kad nam se prsti ovlas, slucajno okrznu…

Pazim  sad… ne pruzam vise ruku za tvojom… hodam pored tebe, i dok pricam o nevaznim ili vaznim stvarima, na paralelnom koloseku u glavi, kao pokvarena ploca, ponovo i ponovo secanje na taj trenutak: “Ne volim ovo…” Kratak komentar koji me vratio u stvarnost i jos jednom podsetio na moju osobinu da poletim, da se pustim...

Sećanje na lagani dodir tvojih usana na mom obrazu kroz polusan... Smešim se... Znam da će još mnogo puta da me boli... Ali ovog jutra - smešim se...

Hodam i ne dodirujem tlo... lebdim na secanjima na proslu noc, na danasnje jutro... Vracam film, preslusavam trake secanja... ponovo i ponovo... Tvoj prst na mojim usnama: „Ne, nemas pravo da govoris… samo slusaj…” Slusam… I lebdim…

Jednom je neko rekao: sve stvari su vec jednom izgovorene, napisane... samo ih treba prepoznati, naci...

 Ko je video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati,
da voliš bolje, da voliš jače,
ne da se vadiš,
ne da se tešiš,
već da se istinski do neba smešiš!

Jos jedan petak, jos jedno vece bez tebe...Jos jednom me zapljusnulo razmisljanje o tome kako ja tebi nisam ni blizu ono sto si ti meni...  Jos jednom sam prizvala sav raspolozivi razum i zaustavila onaj talas koji je krenuo iz dubine... Treba ti prostora, vreme za tebe, bez mene.. (Dalje)

Pogledao si kroz prozor i prokomentarisao: „Pa da, po ovakvom vremenu niko ne može da bude normalan...“

Danas ni ja nisam bila normalna... Kako je odmicao dan, rasla je teskoba, stezanje u grudima, neobjašnjiva uznemirenost, u jednom momentu poželela sam da vrištim... Odjednom su kroz glavu počele da lete sulude misli, izazivajući ivicu plača... bila sam na rubu samosažaljenja – osećanje koje najviše na svetu mrzim. Počela su pitanja: kako to da za mene uvek sve mora da bude komplikovano... kažu da sam premija, pa što onda večito ja moram da se borim...

Rekao si: „Tebi treba muškarac...“ Delimično tačno... Prirodne potrebe su nešto što treba zadovoljiti... Problem je u tome što sam ja žena sa jakim prirodnim potrebama, ali istovremeno i hipersenzitivno biće koje ne ume da razdvoji emocije i te fiziološke potrebe... Seks bez emocija je za mene nešto potpuno suludo... Nije da nisam probala... Probala i hvala, ali ne hvala, radije ću se baviti sama sobom...

Rodjena sam 21... odabrala sam da tebe sebi poklonim za rođendan... danas je opet dvadesetprvi... za ova tri meseca desilo se toliko toga... Rekao si neko veče:"Kao što je neko tebe poslao meni, tako je i mene neko poslao tebi..." Uvek me ponovo ushiti tvoja veština da u nekoliko reči sazmeš suštinu onoga što osećam...  (Dalje)