Jos jedan petak...
Jos jedan petak, jos jedno vece bez tebe...Jos jednom me zapljusnulo razmisljanje o tome kako ja tebi nisam ni blizu ono sto si ti meni... Jos jednom sam prizvala sav raspolozivi razum i zaustavila onaj talas koji je krenuo iz dubine... Treba ti prostora, vreme za tebe, bez mene...
Moram da naucim da te ne drzim tako grcevito, moram da budem strpljiva, da vreme dozivljavam realno... osobina koju tek ucim... jer ja bih tako rado veceras ludovala sa tobom, igrala do besvesti u tvom narucju, smejala se... ali te trenutke ne zelis da delis sa mnom... Volim osamu sa tobom, beskonacne price o svemu i svacemu, cak i cutnju kad si neraspolozen i nervozan, jer si pored mene... Ali zar ne vidis da ona divlja u meni zeli da deli i tvoje ludosti... Neko bi rekao: pa sto si sama, sto ne odes negde bez njega... Razmisljala sam o tome i shvatila da ne zelim... Ne zelim da izadjem sama, jer bez tebe sve bi bilo sivo, nezanimljivo... Ti ludovanju dajes boju, i ono sta u stvari zelim je da budem sa tobom dok se smejes, dok pricas, dok pevas i ljuljas se u taktu muzike...
Jesam, zaista sam idiot, uplaseni idiot, koji se istovremeno nada da ces me jednog jutra kad se probudis poljubiti umesto da ustanes kao da ne postojim, da ce doci dan kada ces biti ponovo sposoban da volis... i da cu ja biti ta koju ces voleti ...