Postadoh iznenada svesna vrlo ocigledne stvari – ovde pisem samo kad sam
tuzna i uzdrhtala od strepnje... Onakva kakva sam kada nisam pored tebe... Jos
jedno vece u tisini sobice...hiljadu misli, onaj poznati osecaj praznine...
Pokusavam sebe da smirim i uhvatim onu racionalnu nit koju u ostatku svog
zivota tako cvrsto i sigurno drzim, a koja mi tako bespovratno izmice kada si
ti u pitanju... (Dalje)
Lezerni poziv, osmeh i usputno pitanje: „Jel se vidjamo veceras?“ „Why
not... zvacu ja tebe.“ A u meni treperi nada da veceras necu uzalud cekati...da
ce doci dan kada necu strepeti sta ce se desiti s tobom u tih par sati... Nisi
spreman za mene, rece....iako ti Miss Pragmaticna kaze da si idiot i da sam bas
ono sto ti treba... iza mog cutanja hiljadu pitanja i ogromni napor i mantra:
„Budi strpljiva s njim... Mozda ce te ipak zavoleti...“ (Dalje)
I evo, po ko zna koji put, sedim... i cekam…da se cuju fanfare
sa mog telefona... i da prestane ovo stezanje u grudima, da nestane ova teskoba
koja mi se sve vise uvlaci u kosti kako koji sat odmice… Pokusavam da se
koncentrisem na knjigu koju toliko zelim da procitam, ali hvatam sebe kako se
po ko zna koji put vracam na pocetak stranice, jer reci koje citam ne mogu da
nadglasaju moje misli… (Dalje)
Pamtim…slucajno I usput izgovorene reci, recenice ovlas rečene…pohranjujem ih u podsvest i ponovo preslusavam u tisini samoce...kad skretnica sporednog koloseka mojih misli prebaci na glavni...
Danas je iz arhive isplivala recenica koja u trenutku izgovaranja
nije značila mnogo...“Nisi obratila pažnju na moj profil...“, pomalo
razočarano. Nisam razumela tada...a danas je sve poprimilo smisao, jer danas
sam obratila pažnju... (Dalje)