Sta bi vestica sapnula zmaju...

“Shvatio sam da godine nemaju nikakve veze sa zaljubljivanjem!“ Kao i mnogo puta do sada, izrekao rečenicu, stavio mi crva u glavu i nastavio dalje, bez komentara... Dao mi materijal za razmišljanje... Da li je moguće da si to tek sad shvatio, da je to za tebe nešto novo? I šta je podstaklo razmišljanje čiji je rezultat ova konstatacija, kako si došao do ovog zaključka.... Pitanja koja verovatno nikad neće biti izgovorena...

Vreme moze istovremeno da prolazi strahovito brzo I beskonacno polako…Poziv..Prvo strah da li ces se javiti… Onda tvoj glas, trenutno potpuno zadovoljstvo…Zatim: “Zvacu te kasnije…” Neposredno posle toga mir, razmisljanje o boji tvog glasa…Vreme prolazi…ne zoves…pogledanje na sat, citava vecnost, a tek je proslo pola sata…sat…dva… Prisiljavam sebe da budem strpljiva…beskonacni minuti, a vec je proslo dva sata…fanfare se ne cuju…

 (Dalje)

Dokle mogu da idem u samosumnji? U momentu mi je palo na pamet suludo pitanje: nisam li nečim sinoć doprinela da te navedem da se naljutiš na mene i ne javiš mi se... Glas razuma i prijatelji se čude što prihvatam tvoje postupke i prelazim preko tvojih iznenadnih udaljavanja... a moja sumanuta priroda i dalje nameće sumnju u mene, preispitivanja mojih postupaka... Znam da je očekivana reakcija na tvoje postupke bes, ljutnja, inat... i pitam se, kako to da ja osećam samo tugu, teskobu i treperenje... šta nije u redu sa mnom.

Ne volis kad te tako gledam… Kako? Pitam, iako dobro znam sta mislis… Jos jedno pitanje na koje odgovor precutis, jer znas da znam… Kao sto znas da ne mogu da te gledam drugacije i da taj moj pogled samo ponekad izmakne kontroli... Ponekad mi se cini da to radis sa namerom, da me testiras...

Rekao si da ne zelis da me povredis, jer sam ja Kapetan Dobrica… I onda se nadovezao pricom o pakovanju ljubavi... O tome kako si ti ljubavi u zivotu dao toliko... i kako nisi spreman, nisi spreman, nisi spreman... I povredio me, nadam se potpuno nesvestan toga... Jer ako vec ne mozes da me volis, sto moras to da izgovoris? Zasto ne dozvolis da i dalje lebdim u mekoci lepote koju osecam kad sam s tobom... Kada kazes nesto kao: „Veceras hocu samo da lezimo jedno pored drugog...“

 https://www.youtube.com/watch?v=TZdz9RYRDIo

„Znas li koliko je njih tamo negde koji su pametniji, lepsi, nezniji, sa vecim...“ Kad ces da shvatis...verovatno da ih je mnogo...i bas me briga za njih! (Dalje)

Zasto si drugaciji…zato sto sa suzama u ocima trazis prave reci da opises nekoga koga si napustio…  bezuslovno prijateljstvo… I pade mi na pamet odgovor na tvoju poruku od pre neki dan o lepo upakovanom i namirisanom alkoholicaru… svidjas mi se bas takav kakav si, jer ne pokusavas da budes nesto drugo…I mislim da je to zaista prava rec…prihvatam te takvog kakav jesi, volim te bezuslovno… jer ne pokusavas da se prikazes drugacijim…

Postadoh iznenada svesna vrlo ocigledne stvari – ovde pisem samo kad sam tuzna i uzdrhtala od strepnje... Onakva kakva sam kada nisam pored tebe... Jos jedno vece u tisini sobice...hiljadu misli, onaj poznati osecaj praznine... Pokusavam sebe da smirim i uhvatim onu racionalnu nit koju u ostatku svog zivota tako cvrsto i sigurno drzim, a koja mi tako bespovratno izmice kada si ti u pitanju... (Dalje)

Lezerni poziv, osmeh i usputno pitanje: „Jel se vidjamo veceras?“ „Why not... zvacu ja tebe.“ A u meni treperi nada da veceras necu uzalud cekati...da ce doci dan kada necu strepeti sta ce se desiti s tobom u tih par sati... Nisi spreman za mene, rece....iako ti Miss Pragmaticna kaze da si idiot i da sam bas ono sto ti treba... iza mog cutanja hiljadu pitanja i ogromni napor i mantra: „Budi strpljiva s njim... Mozda ce te ipak zavoleti...“  (Dalje)

I evo, po ko zna koji put, sedim... i cekam…da se cuju fanfare sa mog telefona... i da prestane ovo stezanje u grudima, da nestane ova teskoba koja mi se sve vise uvlaci u kosti kako koji sat odmice… Pokusavam da se koncentrisem na knjigu koju toliko zelim da procitam, ali hvatam sebe kako se po ko zna koji put vracam na pocetak stranice, jer reci koje citam ne mogu da nadglasaju moje misli…  (Dalje)

Pamtim…slucajno I usput izgovorene reci, recenice ovlas rečene…pohranjujem ih u podsvest i ponovo preslusavam u tisini samoce...kad skretnica sporednog koloseka mojih misli prebaci na glavni...

Danas je iz arhive isplivala recenica koja u trenutku izgovaranja nije značila mnogo...“Nisi obratila pažnju na moj profil...“, pomalo razočarano. Nisam razumela tada...a danas je sve poprimilo smisao, jer danas sam obratila pažnju... (Dalje)