Sta bi vestica sapnula zmaju...

Prizemna kuća sa velikim dvorištem i ogradom od kovanog gvožđja... zeleni travnjak i terasa sa roštiljem i dugačkim stolom sa klupama... Po dvorištu jurcaju bernardinac i zlatni retriver, a na krpari ispred ulaznih vrata sklupčane spavaju dve mačke... Čuje se muzika i pesma veselog društva... miriše roštilj... On nasmejan toči društvu domaću rakiju, ona sedi zavaljena u zelenoj režiserskoj stolici i uživa gledajući ga kako dominira scenom...

On joj ponekad dobaci nasmešen pogled izgovarajući neku šovinističku šalu na njen račun, dok gleda u kolena koje vire iz kratke suknje...

Usta govore kako je on veliki mačo, a oči govore koliko jedva čeka da ostanu sami...

A onda noć... društvo se razišlo... ona stoji na rubu travnjaka i udiše miris noćnih frajli... On joj prilazi s leđa i grli je… tako stoje dugo bez reči, dok njegova brada golica njen obraz...

I dalje se čuje muzika... sada mnogo tiša...  on je ljubi u vrat i šeretski pita: Je li dama za ples?....Ona se izuva i plešu uz poznati ritam po vlažnoj travi koju svetlost meseca boji srebrno...

 

 

Cesto me pitas, sa osmehom na usnama koji cujem iako ga ne vidim u mraku sta znaci to “hm” koje mi se otme kad me zagrlis I kad se sklupcam obavijena tobom… A ja se sakrijem iza osmeha I kazem: “Eto, samo hm…” A na usnama mi titra zelja da ti kazem sve ono sto u tom trenutku osecam, ushicenje koje izaziva dodir tvoga tela, miris tvoje koze, toplota tvoje blizine…  Da izgovorim reci koje nikako da preskoce nevidljivi zid koji jos uvek stoji izmedju nas… Da kazem: ljubavi moja… slobodno I nesputano… I dok tvoja ruka pociva na mom struku I cujem kako polagano tones u san, otme se jos jedno “hm”… A bujica ceka da se brana podigne… 

 

 

Svesno i nesvesno, stalno mi se u misli vraca tvoj izraz lica kada pitas: “Zasto, zasto me volis, sta ces ti u mom zivotu, ko si ti?” Pokusavam i sebi i tebi da dam odgovor na to pitanje… Danas sam naisla na tekst koji me dotakao kao otkrovenje (i opet kazem: sve misli su vec napisane, samo ih treba pronaci i prepoznati). Neko je vec u reci uoblicio ono sto stoji neizgovoreno u meni. Neko je rekao:

“Iako se mnogima to neće svideti,  jasno je da ovu Veneru na najlepši mogući način mogu živeti samo oni koji su dotakli individualnost, koji vole samo onog ko sebe voli, ko sebe prepoznaje – ako ne poznaje, i ko apsolutno nema potrebu da nas menja... kako da se voli nešto što će se zbog mene menjati? Zbog drugih ljudi savijati i povijati? Kako da volim, pita ona, nekoga ko nije svoj?

… priča o ljubavi koja oslobađa svih stereotipa, svih indoktrinacija, svih ograničenja, skrupula, pravila, zabrana, primera, o ljubavi koja bez reči ili sa jako malo reči jasno poručuje da ste uzbudljivi kao biće, dok se krećete, dok se pored otvorenog prozora bez stida presvlačite što ranije niste – dok vam nesvesno traži slobodu, eros treba da je slobodan, tela treba da su slobodna, želja treba da je jasna i prepoznata, reči nedvosmislene direktno upućene…”

Pre malo vise od godinu dana sam izgovorila reci koje i danas odjekuju u meni: “Znala sam da negde postojis… zasto ti je trebalo tako dugo da me pronadjes…” Prepoznala sam u tebi nekoga pored kog mogu da budem slobodna, potpuno svoja, ko nece pogresno shvatiti ono sto sam ja, ko ce me prihvatiti takvu kakva jesam, koliko god cudna i drugacija bila… jer si i ti drugaciji… bas onakav kakvog sam zelela otkako znam za sebe… Nekoga ko moze da voli a da ne poseduje, nekoga ko zna sve one stvari koje i ja znam a da ih ne moram izgovoriti... ko ce u svakom trenutku doneti pravu odluku bez mnogo reci… nekoga ko ce ostati svoj… na koga u svakom trenutku mogu da racunam ne zato sto je to duznost, vec zato sto je to prosto tako…

 

Tišina u kasni sat… Miris vina i cigarete… Prebirem po uspomenama, toliko njih za kratko vreme… Poklonio si mi toliko… slike proleću ispred zatvorenih očiju… Tvoja ruka na mom struku dok igramo uz dixy, a cela sala gleda u nas, u mene, u tebe… Ti glavni frajer, ja glavna riba….Rekao si: ti nisi prva žena sa kojom sam ovde, a ja sam igrala kao nikad u životu, samo za tebe… Suludi DJ, tekila i medovača i moj osećaj slobode dok se prepuštam ritmu u prepunom klubu gde smo ti i ja sami, a ti se smešiš i uživaš u meni…. Sledeće - Cesaria i primedba: kada si poslednji put polupijana sedela u tri ujutru i slušala ovakvu muziku… Nikad, nikad do tebe…Toliko toga nikad do tebe… Sunce, bazen, tvoja ruka na mom struku, prvi toliko željeni dodir posle večnosti: hoćemo da idemo?... Tvoje odmahivanje glavom i toliko puta izrečene reči: čudo si ti, T.T… Da, moja sposobnost da pamtim je moje prokletstvo, jer slike se stalno vraćaju i podsećaju… Neko je mene poslao tebi, neko je tebe poslao meni…

Ako je strast, proći će, rekao si... Ako ne prodje, ljubav je... I nije, nije prošlo... I neće... Jer i sad, kao i na samom početku, osećaj je isti kad vidim tvoj broj na telefonu… Zvuk fanfara još uvek natera krv da mi jurne u glavu i sveže čvor u utrobi… Još uvek hrlim tebi svaki put sa istom radošću, željom… I dalje samo jedan tvoj dodir, pogled, osmeh ceo svet stavlja u ravnotežu… Kažeš da sam čudna kad se priljubim uz tebe i zatvorim oči… Kako ne razumes… tu, pored tebe, sve nestaje i sve je kako treba… Tu imam sve što mi je potrebno da budem srećna...

Srce od stakla i Blondi... Veče na reci, odsjaj svetla na vodi... Misli lutaju, prepliću se neka prošla i sadašnja vremena…

Usputna primedba koje se prisećam… Kako to da sam se tako naprasno zatelebala… Imam čudnu potrebu da nadjem odgovore na retorička pitanja…

Ponekad se i ja pitam... kako to da sam za tako kratko vreme, prosto u trenutku bila toliko sigurna u svoja osećanja... ja, koja inače sve dobro promišljam, analiziram, preispitujem… tako pragmatična i racionalna ja...

Čini mi se kao da sam godinama bila isključena iz struje… a onda si naisao ti i vratio  me stvarima koje sam oduvek volela, a koje sam skoro zaboravila, vratio si mene meni... Ne znam da li si svestan šta mi zapravo značis... vratio si u moj život muziku, knjigu, ćutanje i razmišljanje, razgovor... zadovoljstva kojih sam se odrekla... vratio si mi veru da postoje ljudi koji nisu promenili način razmisljanja uprkos životu, koji ostaju pri onome što smatraju ispravnim bez obzira na sve... koji razmišljaju o ljudima oko sebe i uživaju čineći im male radosti...

Zatelebana... sigurna sam da izgledam tako, ali to nije reč kojom bih opisala ono što mi se desava... jer iako možda ponekad izgledam i ponašam se kao zaljubljena šiparica, iza mog smeška i pogleda deteta postoji zrela žena koja ume da vidi mnogo toga… Jasno mi je da u zaljubljenosti ljudi često gube kompas, naročito kada je ona tako nagla i intenzivna… Sigurno je da me u prvom trenutku privukla neobičnost, različitost od drugih, i neverovatne podudarnosti, sličnosti… U medjuvremenu sam počela da upoznajem  onaj deo tebe koji nisi spreman da pokažes često… I verovao ili ne, primećujem i ja mnoge stvari krajičkom oka… Vidim povremeno i onog zloću što kažes da se skriva u tebi… I povremeno me zaista zaboli neki njegov postupak ili reč… Ali i on je deo tebe…

Nebitno je da li sedimo uz reku i pričamo o nekim neobaveznim stvarima… ili te gledam kako zamišljeno gledaš u daljinu dok pijemo večernju kafu… Sada mi pade na pamet… da me neko pita šta bih ponela na pusto ostrvo da mogu da izaberem tri stvari, rekla bih mu: knjigu, olovku i papir… i tebe. Za potpun mir i zadovoljstvo ništa mi više ne bi bilo potrebno…

 

 http://www.youtube.com/watch?v=EWFjyk8B1q0

 

Krenula je niz kamene stepenice prema azurnoj vodi kroz rezak miris borovine... udahnula je duboko... Iz neizbeznog kafica kraj obale ritam letnjeg slagera... Na sitnom sljunku plaze sareni peskiri, krugovi suncobrana razbacani po plazi. Tela kupaca postojano upijaju mediteransko sunce... Zastade, zaokruzujuci pogledom, birajuci mesto.

Polako je spustila sarenu torbu, spuznula iz lagane haljine i  krenula ka moru. U daljini druga obala, nekoliko brodica sece plavu vodu,  talasi miluju stene belom penom. More je mamilo, kristalno cisto, blistajuci na suncu...

Duboko je udahnula poznati slani miris pomesan sa aromama primorskog bilja. Krenu u vodu, uzivajuci u svezini. Zatvorila je oci, prepustajuci se blagom talasanju, kao dodiru ljubavnika. Korak po korak,  isla je sve dublje, u svoj element. Sve sem slanog dodira je nestalo… I misli su poletele… telo pluta... plavetnilo svuda oko nje..

Adrenalin… hemija koja pokrece… strujanje kroz vene koje te nosi...  koje cini da se osecas zivim... Kako se odupreti tom porivu, da zaronis u dubinu besmisla, da ostavis sve iza sebe, da te ne interesuje sutra, da je celo tvoje bice sabijeno u jedan trenutak, eksploziju osecanja... Kad srce pumpa kao ludo, stomak se grci u orgazmickom ritmu, a zenice se sire kao pod dejstvom... Izgubis kompas, zaboravis na pravila... perspektiva se pomeri u imaginarni svet... Kako odoleti tom blazenstvu, kad te pukne sto hiljada volti i uzletis kao raketa, kada plutas u bestezinskom stanju nosen strujama neocekivanog, neizvesnog... Jer svi mi zelimo da osetimo taj spid, da ostavimo negde tamo dole sve, zaboravimo muke i jade... da se vinemo nebu pod oblake na krilima ushicenja... svako to dozivljava na drugi nacin... nekome je pokretac brzina, nekome seks, nekome emocije, nekome opasnost da u trenu izgubi zivot, bukvalno ili metaforicno... Adrenalin... najopasnija droga...

Sanjala sam…. Tvoj pogled kako pociva na meni... tvoje dlanove, suve i tople, obavijene oko moga lica… Sitne bore smeska i svetlost u tvom oku.. Topli sapat koji sledi trag vrhova prstiju ciji je dodir svaki put prvi… Reci izgovorene ovlas, utisnute u secanje poput tragova u mokrom pesku…

Sanjala sam te... ne zelim da se probudim iz tog sna...

Jutarnje sunce baca kose svetlace po uljanoj površini vode. Nekoliko galebova se glasno dovikuje u potrazi za doručkom. Ispred mola par malih lokala koji se tek bude… bunovni konobari iznose stolice i postavljaju stolove… priprema za još jedan užurbani dan. U vazduhu miris soli i goriva za čamce… Za koji sat tu će vrveti od preplanulih nasmejanih lica i bezbrižnog žamora i smeha… ali je ovaj čas miran, tih i spokojan…

Iznad jednih vrata drvena firma ispisana vitičastim slovima… Konoba kao da je izronila iz priča o nekim drugim vremenima prkoseći modernom sjaju okolnih kafića. Sto sa crvenim kariranim stolnjakom, limena pepeljara i pomalo izlizan cenovnik pića…

Za stolom usamljeni jutarnji gost… Stigao je rano... Uz nasmešeno dobro jutro poručio je kafu koja dugo stoji netaknuta ispred njega.  Sedi odsutno, zagledan u daljinu... Povremeno se prene da povuče dim ili otrese pepeo cigarete koja mu tinja medju prstima ...

Sedi tako satima, nepomično, ćuteći… Posmatra obzorje i igru svetlosti na vodi, prati galebove koji u sve većem broju preleću iznad zaljuljanih čamaca… Samo lice menja izraze, raspoloženja, kao da sa nekim vodi nemi razgovor…  Onda klimne glavom, na brzinu isprazni šolju, kao da se vratio iz daleka, ogleda oko sebe, duboko udahne, ustane i ode niz rivu dugačkim korakom…  

Ko sam ja da se nadam da mogu prevariti vreme...da imam pravo na nesto sto izgleda niko na ovom svetu zapravo nema...

Neko je sebi dao za pravo da me lomi kao granu... neko ima obraza i savesti da se igra sa mnom... a ja ga jos ohrabrujem u tome... osecam se kao da pravim budalu od sebe....

Jer kako drugacije nazvati zenu u mojim godinama koja trpi sve u nadi da ce za uzvrat dobiti malo ljubavi i paznje? Koja je spremna da prihvati ponizenje, ignorisanje, u ponoc juri da ukrade malo neznosti...Kojoj ne smeta pijanstvo, prelazi preko prevare, preko otvorene izjave da nije voljena i nikad nece biti... Rekose mi neki: to je zena velikog srca...dzaba meni najvece srce ovog sveta, bolje da ga nemam uopste... sigurna sam da bi mi zivot bio laksi, ne bi imalo sta da se lomi...

Sta je  drugo nego ludost sve ovo sto radim... pametnom je jednom dosta, nerazumnom moras stalno da ponavljas i opet ne skapira... tako se osecam...vec dugo...prevarena, cak iskoriscena...lepo mi je receno: ko je tebe slagao da je zivot fer...ne postoji pravda... postoji samo manja i veca krivda...

Da ima pravde, dobro bi trebalo da se vraca dobrim.. .Nikad nisam nikog povredila, zaista mislim da sam dobra osoba...a gle…umesto da onaj koga volim voli i mene, da sad sedimo zajedno i pricamo o hiljadu sitnica...da u njegovim ocima gledam neznost i ljubav... ja sedim sama u mraku i tisini i pitam se... sama...

Onaj koga volim je ko zna gde, radi ko zna sta, ko zna s kim...ne padam mu na pamet...on je zaokupljen ili sobom ili nekom drugom koja se ne lepi kao cicak...Sve vise mi izgleda da je za njega sve trebalo da bude samo igra, koja sad pocinje da opterecuje... a posto je u sustini dobar covek ne zna kako da je okonca...

Uspeo je...da me razori do kraja...da me razbije u hiljadu komadica...kao sto je razbila ona njega...valjda je to lanac zivota... samo ne mogu da verujem da nije svestan da mi cini upravo isto...

Ja znam da sam jaka osoba, mogu da podnesem mnogo, uporna sam kao pit bul,i jednako izdrzljiva... Ali sa njim se osecam kao da lovim ili krotim divlju zver… i jasno je da nisam vesta u tome… lovci i krotitelji nemaju emocija, a ja svoje da iskljucim ne mogu...ako ih iskljucim, onda sve ovo gubi smisao...

Osecam se iskorisceno, prevareno...ali kad malo bolje razmislim, ja sam sama stvorila iluziju... on nikad nista obecao nije, od pocetka je rekao da ne moze da voli, da se veze ni za koga...da postoji mogucnost da mozda ja budem ta koja ce to promeniti, ali da se ne nadam previse...ja sam pogresila sto sam se nadala da sam nesto drugo, da sam posebna...ocigledno nisam.

Mozda me on opet pozove, mozda opet nadje milosti za ludu da joj pokloni par sati, a sebi udovolji tamo gde sa drugom ne moze...ali to ne menja osnove svega...

Moja najveca greska je sto ne umem da se uzdrzim...sto dajem sebe 300 posto... to tesko ko moze da podnese...pogotovo neko ko nosi bagaz zivota sa sobom... previse sam ocekivala od zivota, ponadala se, poletela... nije trebalo izlaziti iz one sigurne sobe, otvarati vrata, pustati da neko udje...gledati napolje...zivot me prevario, moja supersenzitivna priroda me prevarila...nisam trebala to da dozvolim...vidi sta mi se desilo...

Zato smisljam nacin kako da se vratim u tu bezbednu sobu gde nista nece moci da me povredi, da me dodirne...gde cu biti sama, sigurna i mirna...bez ljubavi, bez onih divnih trenutaka...ali i bez bola, bez opasnosti da me bilo ko povredi...

Kazu da ono sto te ne ubije cini da postanes jaci... Do sada sam verovala u to... Ali ovo...ovo me ubija...lagano i neminovno...

Imam naviku koje se tesko otresti, stalno razmisljam o tebi, o sebi, o cudnim okolnostima u kojima sam se zatekla potpuno neocekivano… O tome kako ne mogu sebe da prepoznam… U sustini sam ponosita i sujetna zena, ali ne kad sam sa tobom… Ne poznajem ni sama sebe ovakvu…

Prolazim ponovo nase razgovore, vrtim slike I tonove… Posmatram svoje reakcije, svoje postupke… pokusavam sa spoznam sta je razlog sto sam ovoliko drugacija…

Bilo je hiljadu situacija koje bi za mene kakva sam bile neprihvatljive, videla sam da cak i tebe mnogo puta iznenadjuje kako prihvatam pojedine situacije… Sta me navodi na to?

Mnogo puta do tebe sam uskratila sebi ono vazno, ono sto zelim, ono sto bi me usrecilo, zarad ponosa, zbog sujete… Propustila priliku, i zazalila zbog toga…

Na samom  pocetku naseg poznanstva donela sam odluku… da cu da dam celu sebe ovaj put… Da necu raditi ono sto se od mene ocekuje, vec samo ono sto zelim i osecam… jer zelim da budem sigurna da nikad necu zazaliti sto nisam nesto uradila ili rekla, a mogla sam… I da zbog svoje sujete, ponosa, onoga sto se od mene ocekuje, nisam ostvarila nesto sto zelim, za cim zudim…

Rekao si da je jedan trenutak uvek odlucujuci, da je moglo biti da se ne desi… Ali desio se, znaci da je tako trebalo… jer nista se ne desava bez razloga… 

Nisi me nikada video kako placem... Postoji vise razloga… Naucila sam da se borim za ono do cega mi je stalo, a suze su znak slabosti, nemoci… Sem toga, ne zelim da dozvolim pomisao da hocu suzama da postignem nesto sto ne mogu na drugi nacin, jer znam da ih zene cesto koriste kao sredstvo manipulacije, a ja to ne radim...  Cak I u samoci sam tvrda I teska, koliko god da me ponekad guse I pokusavaju da se probiju… Jer se plasim… ako pocnem da placem, necu moci da stanem… istopicu se, nestati…

I onda, suze suzbijam besom... besna sam na sebe, sto sam donosila odluke koje su me dovele do ovog stadijuma... sto ne umem da budem tvrda, cvrsta, odlucna I da stisnem srce… sto ne mogu sebe da nateram da me nije briga sta drugi misle I osecaju… Besna sam na nepobitnu cinjenicu da je zivot sve samo ne fer I da ne vazi pravilo koliko das, toliko dobijes… Sto znam da ne mogu, koliko god da dajem da promenim cinjenicu da neke stvari ne idu na silu I da ne mogu da ih promenim… Besna sam sto sam emotivna I osetljiva… I ne mogu sebe da nateram da manipulisem I da stvari okrecem u svoju korist…

Jednom sam ti rekla da ne treba uvek slusati reci pesama... jer cujes stvari koje bole...jer je neko tamo opisao ono sto te najvise boli u par reci... Sedim sama i slusam reci pesama... I nocas placem... Ni bes ovaj put ne pomaze…

Sedim u praznom stanu...cekam da se desi nesto...nista se ne desava... Po prvi put sam potpuno sama... bez ikog za koga bih bila tu... sa kime bih se smejala ili svadjala ili plakala, cije bih brige brinula… sa kime bih podelila neke smesne ili tuzne stvari koje mi padaju na pamet… kome bih bila vazna… Slusam neke reci pesama, koje pricaju o nekim ljubavima, o nekim lepim stvarima o kojima sam mastala, danima i dogadjajima koji se meni nikad nisu desili, a koje sam toliko zelela…

Cesto u mislima odem tamo negde, na pocetak… ponovo idem stazama kojima sam prosla… mladost, zivot, dogadjaji se redjaju… Posla sam sa toliko poleta, spremna da osvojim svet u jednom potezu… I sve se svelo na sobicu… samocu… tisinu… I tugu...

Pada mi na pamet Mitke, njegov zal za mladost… Muka koja uhvati kad pomislis sta bi bilo da je bilo… Tuga koja te prozme kada shvatis da nema ponovo… Da vreme ne moze da se vrati…

Ljubav sam nasla kasno... uhvatila je toliko grcevito da postoji velika mogucnost da je ugusim... Mnogo i cesto razmisljam o tome, je li to zal za mladost, je li to zaista ljubav ili samo potreba da ipak, makar i sad prozivim neprozivljeno, nadoknadim propusteno... Preispitujem se, ponovo, i ponovo... moram stvari da nazovem pravim imenom...

I koliko god se preispitivala, odgovor je uvek isti...grcevito sam zgrabila tu ljubav jer sam uvek sanjala o njoj, a ona se desila sad... I ne zelim da je izgubim, ne zelim da prestane to ushicenje, to ispunjenje koje me prozima svakog trenutka dok traje...  Toliko sam je zedna oduvek, utoljavam zedj... halapljivo, nekontrolisano... Toliko halapljivo da boli... Ali ne mogu da prestanem...ne mogu da stanem...

Alfa-muzjak/balkanoid…posebna vrsta muskarca koja se retko srece…inteligentna, dominantna, duboko emotivna i senzitivna…frajeri u svakom pogledu…uvek sami, na nekom vrhu… dovoljni sami sebi…

Alfa-zenka/balkanoida...vrsta cije postojanje alfa muzjak ne priznaje…i jedina koja ih privlaci…zene sa integritetom, mozgom i karakterom.. one koje u alfa muzjacima vide ono sto niko drugi ne vidi...a oni… nisu svesni da je cela slika, celina njihove snage i slabosti kljucna tacka… jer one su u sustini iste...imaju integritet, nezavisnost, snagu...a daleko od pogleda su male devojcice koje zude da ih neko pazi...bas takvi, alfa-muzjaci/balkanoidi…jedina vrsta sa kojom su kompatibilne…pored koje mogu da budu potpuno svoje...i pored koje se osecaju sigurno...

Ljubav...kažu da treba da bude lepa, srećna...  ali uvek u njoj ima i pomalo tuge…

Ja sam balerina, igračica na žici... To vam je već rekao moj kostim i suncobran od starinske čipke kojim održavam ravnotezu dok sa lakoćom balansiram tamo gore, visoko, bez sigurnosne mreže da ublaži pad… Tamo gore moj je svet, oduvek... Talasi muzike struje kroz vene, zatvorenih očiju izvodim poznatu tačku… Kao kroz pamuk dopiru do mene uzdasi straha i divljenja publike čije obrise ponekad nazirem kroz trepavice… Tamo gore sam sigurna, slobodna, laka kao pero... i sama...

Nedavno sam upoznala neobičnog klauna… Potpuno me opčinilo prepoznavanje u trenutku kad su nam se oči srele… Smejao se, prosipao šale iz rukava, delovao tako sigurno i smireno… Ali u dnu njegovog oka krila se opsesija… praznina i bol… duboka tuga…

Nasmešio se, poveo me za ruku i zaigrao sa mnom, vrteći me u taktu kao niko pre... Učinio da se smejem od srca, da se osećam najlepšom, jedinom na svetu… Pokazao mi korake do tad nepoznate, od kojih srce zakuca brže…

Neobičan klaun… Ponekad beskrajno nežan i pažljiv, a čas posle dalek i gotovo grub… U jednom trenutku udisala sam opojni miris njegove kože, a odmah potom bi se odaljio, skoro ispuštajuci moju ruku iz svoje… Njegovom izvežbanom oku nije promakao trzaj straha mojih usana kada bi se njegova ruka izmakla iz moje… I čudio se, kako to da kao od šale izvodim piruete na tananoj niti u vrtoglavim visinama, a plaši me svaki korak na tlu…

Od te večeri, večeri kad su nam se ruke preplitale u igri dodira, balansiram samo za njega… On me posmatra ćutke, ponekad se nasmeši i pogled mu postane blag… A ja igram kao što nikad nisam, ne bih li zadržala trenutak… Zadržala njegov pogled da ne odluta... i osećanje potpunosti koje me prožima dok me gleda...