Sta bi vestica sapnula zmaju...

Bila jednom jedna mlada vestica, cerka carobnjaka sa trubom. Dok je odrastala, carobnjak joj je pricao o lepoti letenja i slikao predele kojima ce proci kroz zivot, svirao joj na carobnoj trubi pesme o ljubavi i tuzi... Rekao joj je da je svet njena skoljka i da samo ceka da ga ona osvoji, da moze da leti visoko koliko pozeli, jer nebo je granica ...

 Kada je doslo vreme, a mozda i malo pre, vestica se vinula u nepoznato, sa osmehom i ushicenjem, sirom otvorenih ociju i srca… I kao sto biva, nailazila je na prepreke... nepregledne planine ostrih vrhova... cudovista pod maskama… vatrene stihije... Borila se sa iskusenjima, svladavala ih sve do jednog... Naisla je, doduse, na nekoga ko je licio na princa i poverovala da ce joj pomoci...Jer tome sluze princevi, zar ne? Ispostavilo se da je princ samo sarena varka, da princevi i vestice ne mogu da lete zajedno... I pocela je da vene, da tone… Pokusala je jos nekoliko puta da se vine nebu pod oblake, ali je princ vezao zlatnim nitima u svom zamku… Umorila se...  na kraju zaboravila da leti…

A onda, jednog dana, princ je nestao... Ostala je sama u zamku okruzenom dubokim jarkom koji je vremenom iskopala… I jednim malim prozorom kroz koji je posmatrala svet… U prozoru su se redjali razni prizori, tekao je zivot, prolazio pored nje… Ponekad bi ponovo pokusala da leti, ali se to uvek nekako zavrsavalo neuspehom.

Sasvim slucajno, a mozda i namerno, kad je vesticu vec skoro izdala snaga i kada je bila nadomak da odustane od letenja za sva vremena, u prozoru se pojavio jedan zmaj. Kakvi vec jesu zmajevi, bio je snazan i divalj, mudar i recit. Pricao je sa njom onako kako to samo zmajevi umeju. Posle dugog vremena vestica  se opet smejala od srca… Pricali su satima, smejali se do suza… A onda je zmaj pozvao vesticu da poleti s njim… Snebivala se, neckala, prisecajuci se bezuspesnih pokusaja… ipak, na kraju je odlucila da se prepusti iskusenju i pristane…

I vinuli su se u visine…leteli iznad grada, zmaj joj je pokazivao prizore do tada sakrivene od njenih ociju visokim planinama i vatrenim stihijama… Pevao joj je pesme njene mladosti cije je reci sad zaista cula… Samo, zmaj je bio pravi zmaj… ponekad je rigao vatru i plasio je, ponekad je leteo brzo i divlje i cesto joj se cinilo da ce da padne u bezdan koji se prostirao ispod nje… cvrsto se drzala i cesto u strahu zatvarala oci. Cesto je govorio kako nije normalno da vestice lete sa zmajevima, kako je on suvise divalj za nju... Pricao je kako mu je jedna princeza pretvorila srce u kamen, a dusu u bezdan… A vestica je cutala... jer je tamo negde, u zmajevim ocima, videla decaka od kog je zmaj nastao... i shvatila da bi bez tog decaka, i bez zmaja koji je postao, njen zivot bio siv, njene oci ugasle... da zeli da leti sa njim koliko god je puta strah presekao preko grudi, koliko god bolelo kada je oprlji njegova vatra...

Vestica jos leti sa zmajem... mozda ce jednog dana pasti u bezdan koji se pruza ispod njih…mozda ce je zmaj jednom u svojim divljim okretima zbaciti ili ostaviti u nekoj dubokoj sumi daleko od sebe…ali dok se to ne desi, ako uvece pogledate kroz prozor, mozda cete videti kako lete, vestica i zmaj, on hitajuci u nepoznato, ona cvrsto priljubljena uz njega… i smesi se...