Plasim se... sta bi bilo.... da se razbolim onako bas... Plasim se... hocu li nekad smeti da ti kazem ikad svoje snove, zelje.... plasim se da progovorim O tome sta zelim.... da ne odustanes od mene jer su moje zelje tebi smrsne, nebitne.... da ne kazes takvo sta mi ne treba, ajd ti svojim putem... tolko toga ne Znas a plasim se da progovorim...
Plasim se... sta bi bilo.... da se razbolim onako bas... Plasim se... hocu li nekad smeti da ti kazem ikad svoje snove, zelje.... plasim se da progovorim O tome sta zelim.... da ne odustanes od mene jer su moje zelje tebi smrsne, nebitne.... da ne kazes takvo sta mi ne treba, ajd ti svojim putem... tolko toga ne Znas a plasim se da progovorim...
Juce me pogodilo... Rekvijem za gospodju J.... film okarakterisan kao komedija.... sto je mogao da okarakterise samo neko ko ne zna kako je to kada posle pola zivota provedenog sa nekim ostanes sama... kada se ugasi svetlo i izgubis tlo pod nogama, utones u neprobojnu tamu... kad se svet okrene naglavacke i vise nista nije isto... kad ne vidis nista oko sebe, sedis u rupi, u tunelu, a nigde nema svetla... I prepoznala sam sebe u mnogim scenama, setila se kako je bilo tada... Zaboravis da se smejes... zaboravis da pevas... places kada si sama... a kada te neko pita kako si, kazes: Dobro sam, sto?
A onda je dosao on... Doneo svetlost, pesmu, smeh... Ucinio si da pronadjem onu sebe koja sam nekad bila i koja sam uvek zelela da budem... Zbog njega nisam gospodja J.... Kupam se u toj radosti, uzivam u svakom dodiru, pogledu, osmehu... Svakog dana, svakog casa, svakog trenutka...
Volim te... jer umeš da ustaneš posle poraza i kreneš dalje uzdignute glave...
Volim te... jer si nežan i osetljiv, a istovremeno čvrst i jak...
Volim te... jer te bole tuđe tuge i čine srećnim tuđe radosti...
Volim te... jer ti je stalo da sitnicama ulepšaš svet...
Volim te... jer ti je važno kako si obučen i kako mirišeš...
Volim te... jer primećuješ detalje, a vidiš širu sliku...
Volim te... jer umeš da budeš svoj, bez obzira koliko to koštalo...
Pored hiljadu drugih stvari... zato te volim...
https://www.youtube.com/watch?v=e0BRzJt_PSU
Sedim ovde i gledam kako nisam prisutna u tvojoj stvarnosti.... Potpuno nepotrebna i suvisna.... mora da ti izgledam kao pacenica... cutim... ne govorim....sedim i ne cujem se..... ne bunim se zbog dvocasovne tisine i ignorisanja..... jesam li.... pacenica..... Ili suvise zaokupljena sobom... ili kukavica koja ne sme da kaze ni reci.... jer se plasi... da bi neka moja rec povecala bes koji ne razumem.... koji odbijas da podelis sa mnom ... I pitam se..... znas li.... jesi li svestan... kako je biti kolateralna steta... sedeti naoko mirno dok demoni haraju mojim umom... sama sebi sam smesna...
Ne govorim često: Volim te… Ne rečima… Ali čeznem da ih prepoznaš u mom pogledu i glasu… Kada ti ovlaš dotaknem rame usnama, ničim izazvana… Kada mi se osmeh otme bez vidnog razloga dok te gledam… Ne izgovaram reči... ali su uvek tu… Volim te…
https://www.youtube.com/watch?v=Mk7-GRWq7wA
Odavno nisam pisala… Ne znam ni da li uopste vise svracas ovde I citas moje crckarije… Jedan od razloga jeste to sto pokusavam sebe da nateram, da sebe naucim da umesto sto pisem ono sto mi vitla po glavi I srcu to kazem… Bojim se da nisam previse uspesna u tome… I stalno razmisljam o tome sta je uzrok tome sto preko usana ne umem I ne mogu da prevalim reci koje bih volela da cujes… Zasto ne umem da srocim u smislene recenice ono sto mi se desava u mislima… Verovatno je jedan od glavnih uzroka strah da li cu te reci reci na pravi nacin i kakva ce tvoja reakcija biti… Prednost pisanja je sto nemas sagovornika: nema replika, nema ociju koje gledaju sumnjicavo, podsmesljivo ili optuzujuce…
Vidis… moja suluda priroda, (sa kojom sam verovatno rodjena, a mozda sam je I razvila kroz zivot) koju pokusavam da obuzdam, cesto me navede na cinjenje nepromisljenih stvari… U svojoj zelji da ostvarim svoje snove iz dna duse ponekad pojurim , potrcim, nepromisljeno kazem I uradim nesto…. I istog trena shvatim koliko sam pogresila… Obicno je vec kasno… U svom nestrpljenju napravim stetu koju prepoznam istog trenutka, a koju cesto vise ne mogu da popravim… Jer ne sacekam I razmislim o tome kako ce moje reci ili dela da izgledaju sa one strane… Ne procenim da ono kako ih drugi vide ne mora nuzno da biti isto ono sto ja zelim I osecam…
Cesto govoris da sam pametna… I jaka… Volela bih da mogu I ja da vidim tu mene koju ti vidis… Znam, rekla sam da oduvek znam da je tako… Ja znam da nisam glupa, najcesce, za mnoge stvari… Ali ta moja pamet nije ni priblizno onolika kolika bi trebala da bude… Nije dovoljna da me sacuva od situacija koje mi toliko tesko padaju u zivotu… A sto se tice onoga da sam jaka… Mislim da je mnogo bolji izraz izdrzljiva… Jer jake osobe ne dolaze u situacije u kojima se ja cesto nadjem…
Volela bih, oh, kako bih volela da umem da nadjem prave reci I hrabrost da ih izgovorim… Da umem da uoblicim sve svoje sumnje, strepnje, nade, zelje I da budem dovoljno jaka da ti ih saopstim…
Iz nekog razloga vec neko vreme imam utisak da izbegavas da budem deo drustva oko tebe, sveta koji si stvorio I za koji si jednom rekao da me prihvatio zahvaljujuci tebi… Iz nekog razloga cini mi se da, svesno ili nesvesno, polako iskljucujes moje prisustvo iz te cele price… Da se razumemo, za mene je svaki trenutak koji provedem sa tobom dragocen, bilo da smo sami I gledamo filmove ili cak samo citamo novine na netu…
Ali se pitam da li pocinje da ti smeta I zasto moje prisustvo na javnim mestima sa tobom….I pitam sta je razlog sto tebi to vise ne prija… Nije li razlog to sto tebi to vise ne predstavlja zadovoljstvo, a da je nesto sto ja radim pogresno uzrok tome…
Znam, reci ces da ako mi se izlazi mogu da idem sama, sa nekim svojim drustvom, bilo je vec primedbi na tu temu s tvoje strane… Jedan od razloga sto to ne radim jeste cinjenica da svog drustva nemam… Nije da nisam pokusala… Mozda sam specificna, introvertna ili ko zna sta… Mozda nisam osoba koja ume da zivi zivot…. Jednostavno mi ti pokusaji nisu prijali, nisu uspeli, I odustala sam… Verovatno je to posledica mnogih godina koje sam provela u nekom drugom zivotu, uz nekoga ko je bio cudan I tezak, zatvoren u sebe, ko nije imao potrebu da na bilo koji nacin komunicira sa drugim ljudima… Uz njega sam se I ja zatvorila I prestala da pokusavam… Ugusila sebe iz nekog razloga, mozda zbog nedostatka hrabrosti da bilo sta promenim…
Kada je on nestao trebalo mi je mnogo vremena da izadjem iz tunela… moj zivot je dosao pred provaliju I dugo nisam znala sta dalje… Odjednom sve je prekinuto, izbacena sam iz koloseka I ravnoteze… Nesto sto sam gradila vise od dvadeset godina odjednom je prekinuto I ostavilo me potpuno bespomocnu I nespremnu… Poredjenje koje mi je tada palo na pamet jeste da sam bila u tunelu u kome je gorelo svetlo… a onda se svetlo ugasilo, a ja se nasla u potpunom mraku…
Dvadeset godina neko me sistematski ucio kako sam dobila mnogo vise od onog sto zasluzujem, kako treba da budem zahvalna I srecna sto sam imala priliku da svoj zivot vodim na odredjeni nacin… I ja sam to vremenom, ne bez otpora, prihvatila… Navikla se na to…
A onda sam morala da pocnem iz pocetka…Da krenem ponovo sama, bez ikakve pomoci I podrske… Spoticala sam se, padala, ponovo ustajala… Posao je postao moj zivot, posvetila sam se svom radu bez ostatka, nalazeci spas u njemu od jutra do mraka… A kada bih krenula kuci, vristala sam u kolima, ne znajuci sta dalje…
Pojavio si se sasvim slucajno, posle dugog vremena se pojavio neko ko je umeo da me nasmeje, ko je govorio sve prave stvari… Neko koga sam od samog pocetka prepoznala kao onog o kome sam godinama mastala pre nego sto sam se zavukla u bunar tv serija I video igrica… Ali isto tako neko kome ja zapravo nisam bila pozeljna, ko je moju naklonost I ljubav video kao trenutni hir, prelaznu fazu… Neko zbog koga sam videla sve visine I dubine svoje emotivne prirode…
Koliko puta sam tresuci se sedela u mraku svoje sobe cekajuci da se javis… Koliko puta su me sibale tvoje reci kojima si pokusavao da me oteras od sebe… Cutala sam I trpela, shvatajuci da ne mogu da promenim nista… Ni svoju ljubav prema tebi, ni tvoja osecanja prema meni… Da mogu samo da se nadam da cu jednog dana mozda, vremenom, postati neko ko ti znaci nesto u zivotu… I prihvatila mnoge stvari za koje sam mislila da nikada ni od koga ne bih prihvatila… Suocila se sa iskusenjima koja sam mislila da nikada necu moci da prevazidjem…
I veceras opet, kao mnogo puta, sedim sama u tisini svoje sobe… Pred ocima su mi slike tebe kako tamo sa nekim provodis lepe trenutke, a ja nisam tu… a toliko bih zelela da ti pozelis da ih podelis sa mnom kao sto ja zelim sve lepo da podelim sa tobom… Mozda ces se oglasiti oko ponoci kada sve prodje, kada krenes na spavanje I setis se da tamo negde ima neka luda koja je uvek spremna da ukrade makar malo naklonosti koju si spreman da joj pruzis… Koliko god da je to boli… Jer I ti trenuci su dragoceniji od svega sto sam ikada mogla I da mastam da cu imati…
Imam jedan san, bojim se da se nikada nece ostvariti…. Da vise nikada ne moram da sedim ovako I strepim kada I da li ces me pozvati…
Vidis… Ja sam u celu pricu izmedju nas dvoje usla bez prtljaga iz proslosti… Sav prtljag sam ostavila na nekom peronu I krenula dalje… Usla sam potpuno, bez sumnje I dvojbe… Spremna da pomerim planine ako je potrebno… Na samom pocetku sam to sebi obecala… Da se vise necu uzdrzavati, da necu dozvoliti da izgubim nesto tako dragoceno iz sujete, inata, zbog ustaljenih misljenja I normi kako I sta treba da radim… Da cu dati celu sebe, otvoreno pokazati sve sto osecam, pa makar bila ismejana I odbacena….Da necu dozvoliti da jednog dana pomislim: da sam uradila ovako ili onako, mozda bi stvari bile drugacije. Jer vise puta u proslosti birala sam da suzbijem sebe,svoja osecanja, da se prikazujem onakvom kakvom sam znala da neko zeli da me vidi… Povukla se jer sam se plasila da nekog opterecujem, da se namecem, da se ponizavam, na kraju krajeva… I time sebe ucinila nesrecnom, nezadovoljnom… Drugi su bili zadovoljni, o, da, umela sam veoma vesto da svakome pruzim ono sto ocekuje I sto mu prija…. I time ubila onu sustinsku sebe koju jos uvek ne umem da pokazem…
Ti svoj prtljag ne mozes da ostavis… Verovatno nikada neces… Ni ne slutis koliko me to boli… Pre svega jer mogu samo da pretpostavim koliko je tesko vuci taj bagaz za nekoga kao sto si ti… I zato sto sam stigla prekasno… Jer si toliko stvari koje bih volela da prozivim sa tobom, znajuci kolika bi bila lepota tog zajednickog prozivljavanja za mene, a mozda I za tebe, ti proziveo sa nekim drugim I ti su trenuci za tebe zauvek prosli… a za mene su zatvoreni za sva vremena…
Veceras sam sama…. I razmisljam o nama… Razmisljam o tebi… O neznosti koja me obuzima kada slusam tvoj dah kada spavas… a moja ruka uzima tvoju, stavlja je na moj obraz… O tome kako ti ljubim vedje usnule i mastam o tvojim dodirima kojih nema…. Dok sanjas neke neobicne stvari, ja kao lopov kradem ono sto ne mogu imati… Uzimam ti ruku i prelazim njome linijom svoga tela, jecajuci u sebi sto taj dodir zudim dok si budan…. Veceras sam sama… kao svake noci dok prekrstenih ruku miran lezis, dok se u mislima privijam uz tebe i usnama milujem ti kozu, a tvoje ruke me u mojoj zelji grle nezno… oci gledaju pogledom zeljnim, srecnim… Veceras sam sama… kao I tako cesto pored tebe…
S vremena na vreme, nicim izazvan, on je gleda cudnim pogledom, istovremeno odsutno i nezno… vise nego sto zna, ona oseti misli koje se iza tog pogleda kriju … u stomaku joj se sveze cvor, u grlu narasta knedla, a ona se nasmesi i pita cuveno: What? On se onda neprimetno trgne i vrati u stvarnost…. ponekad saljivim odgovorom odvrati paznju i nastavi razgovor o sasvim trecoj temi…. Ponekad cuti kao da pitanja nije ni bilo ili odmahne glavom i rukom… A ponekad krene u pricu koja stoji iza pogleda i kaze ponesto sto jace zategne cvor…. Kaze joj kako brine za nju… jer zivi u imaginarnom svetu… ili da je cudna zena… da nije svesna i odbija da vidi ocigledno… i da je on nesto sasvim drugo od onoga sto ona vidi, da nije za nju… da je on samo njeno prelazno resenje (tu pocne pored cvora da se vezuje jos jedan) i da ona zasluzuje mnogo bolje…. Ona slegne ramenima i nasmesi se… i cuti… jer nije vesta sa recima kao on, ne ume svoja osecanja, svoju dusu da formulise i artikulise u primitivni medij ljudskog govora…
Ali dok kasnije, u samoci ponovo preslusava odjeke njegovog glasa u secanju, unutrasnji glas odgovara u mislima i tada tacno zna sta bi mu odgovorila, nesto poput: A sta cu ja tebi… vidi me… nigde nisam bila, nista nisam videla... provela sam zivot u staklenom balonu… i ne, niko me na to nije naterao, sama sam sebi to uradila… sta ce ti neko kao ja… imam snove i mastanja, idealista sam… vidim stvari koje vecina ne vidi, vidim dobro tamo gde drugi vide lose.. i verujem u ljude i u ljubav… zelim da zivim zivot a ne da sanjarim o njemu… i konacno sam shvatila da imam pravo da ga zivim, da mi ne treba nicije odobrenje ni dozvola… nisam nesrecna i smorena, bolesna i nadrkana kao vecina zena... smejem se kao dete i ponasam detinjasto… radujem se i srecna sam zbog divnih trenutaka i sitnica koje su drugima beznacajne... nisam fam fatal iako bih po prvi put radi tebe volela da budem... sta cu ti ja, sa svojih hiljadu sitnica koje te nerviraju, sa svojom upornoscu bull terijera… Eto… sta cu tebi ja?
Ponesi mi ukus soli i dodir maestrala na obrazu... Miris borova i ritam cvrckove pesme u sumrak... Secanje na bele kreste talasa i jedra puna vetra sto ih nosi pucini... Osmeh i sjaj u oku... Zapravo... Ponesi mi sebe.
Ima dana kada svaka pesma ima strasno tuzne reci... Dana kada sam prazna, kada mi u grlu stoji knedla, a ne znam zasto...
Ima dana kada pozelim da uradim nesto nesvakidasnje, da idem ulicom i vristim... Da izazovem skandal i kazem svetu: ovo sam ja...
Ima dana kada ne pripadam nikome, a zelim... Kada mi vise od zivota treba zagrljaj i pogled pun razumevanja i ljubavi... dana kada mi je potrebno da znam da je nekome tamo stalo do mene i toga kako se osecam...
Ima dana kada ne zelim da budem ona vesela, nasmejana i uvek pozitivna... kada bih da neko brine za to kako sam...
Prodju takvi dani... ponovo ustanem i nastavim dalje... Samo malo boli mesto gde je skupljena sva ta tuga...
Ako ti se jednog dana bude plakalo... Pozovi me!
Ne obećavam da ću uspeti da te nasmejem, ali možemo zajedno plakati.
Ako ti se jednog dana smuči sve i poželiš da odeš ... Pozovi me!
Ne obećavam da ću te sprečavati i moliti da ostaneš...ali možemo zajedno trčati.
Ako jednog dana više ne budeš hteo nikoga pored sebe ... Pozovi me!
Ja sam ti uvek na raspolaganju.... i obećavam da ću tada biti vrlo tiha.
Ako ti se i pored svega smuči život i zgadi sve... Pozovi me!
Nemoj misliti da se ja puno razlikujem od tebe... najbolje cu te razumeti.
Ali ukoliko mi jednog dana uputiš poziv... a odgovora ne bude...
Dođi brzo... Možda te trebam!
Uzburkana gomila oko nas… raspolozenje raste svakim trenom… bend na pozornici znalacki razvija pricu… smejemo se, pevamo, djuskamo… opusteno, slobodno… “Odmah se vracam…” kazes i gubis se u gomili… I samo sto si zamakao van vidnog polja zacujem tonove poznate pesme… Prolaze me trnci i odjednom osecaj kao kad sanjas da padas... Ta pesma… Bas su sad morali da je sviraju, kad nisi tu… Brzo sasecem tugu i mucninu sto me obuzima… Nema veze, desi se to tako… A onda, kao carolijom, krajickom oka uhvatim pokret… Okrecem glavu… I pitam se: cime sam zasluzila ovo… ti klecis pored mene, u oku ti titra smesak… ispruzena ruka koju prihvatam kao kroz san… Privlacis me u zagrljaj i pevusis na uvo… Vreme je stalo… bar ja zelim da stane… Trenutak zbog kog vredi ziveti…