Ćutanje...
Ćutimo… ja gledam u tebe, ti u daljinu… Licem ti prolaze misli poput oblaka preko prolećnog neba… U očima se ogleda nemir, tuga, bes… Ponekad se čini kao da zaustiš da kažeš nešto, pa se u poslednjem trenutku predomisliš... Biješ neme bitke... a ja mogu samo to... da te posmatram nemo i čekam...i nadam se da ćeš nekad, u nekom trenutku, progovoriti... pustiti da se misli pretoče u reči... i da ću prestati da se pitam ko su ti demoni koji te proganjaju i zašto ponekad tako teško uzdahneš...
Teško progovaram i ja... iako mi glavom neprestano kovitla hiljadu reči... Plašim se, jer nikada nisam savladala veštinu procenjivanja kada treba da stanem, koliko mogu da kažem i kako, a da svojom iskrenošću ne povredim... Možda zato što sam iskrenost uvek doživljavala kao prirodnu i nikad nisam tačno znala gde je granica koju ne treba prelaziti... Zato ćutim, čekam... Možda ću vremenom naći način da uobličim ono što mislim tako da ne povredi onog ko sluša, da bude shvaćeno na pravi način... Dok se to ne desi, govorim očima... dodirom... prisustvom... I čini mi se, nadam se, da ti i taj jezik razumeš...
https://www.youtube.com/watch?v=4IjawyE9YII
Tisina je razgovor bez reci, sklad... Cutanje je nedostatak razgovora koji stvara zidove...
Autor hexe — 07 Jul 2013, 09:35
Znaš, često u strahu da tišinu pogrešno ne razumeno kažemo previše. Tišina je to što jeste, i kada bi joj pustila da preplavi i tih milion reči u tvojoj glavi, i ti bi je čula. I našla mir. i njega.
Autor Maša — 02 Jul 2013, 08:16