Ona druga...
I evo, po ko zna koji put, sedim... i cekam…da se cuju fanfare sa mog telefona... i da prestane ovo stezanje u grudima, da nestane ova teskoba koja mi se sve vise uvlaci u kosti kako koji sat odmice… Pokusavam da se koncentrisem na knjigu koju toliko zelim da procitam, ali hvatam sebe kako se po ko zna koji put vracam na pocetak stranice, jer reci koje citam ne mogu da nadglasaju moje misli…
Pustam neku muziku, cekam… U glavi odjekuju fragmenti sinocnjeg razgovora, analiza… I shvatam… Nikad nisam bila nicija princeza, niko se nikad nije potukao zbog mene niti mi pisao stihove koje bih mogla da cuvam u omotu sa nazivom Intima… Niko me nikad nije vodio u Pariz ni bilo gde druge, niti mi pijan dovodio tamburase pod prozore… Niko, nikad, zbog mene ne bi pio tri dana i spavao po ulicama Beograda…
Cinjenica da si u bio u stanju da ucinis takve stvari, cak i za neku drugu objasnjava zasto sam se zanela, zasto sam “odlepila”… Jer oduvek sam zelela da budem necija princeza i da mi neko pise stihove… I svakih par minuta gledam u telefon, kao da cu time da izazovem tvoj poziv... „Dodji...“ i da odlebdim do tebe, obgrlim te s ledja oko struka i svet oko mene prestane da postoji, nestane sve sem ovde i sada i onog osecanja sigurnosti, mira, da je sve na svom mestu... I dok drhturim u samoci ovog stana, koji mi postaje tako stran, pokusavam da budem razumna, da kazem sebi – jedna noc bez njega, nista strasno...a ona druga, ona prava ja vristi u meni da jeste strasno, da te zeli... Javi se...
https://www.youtube.com/watch?v=r4SDKB5i4NM