Pamtim reči...
Pamtim…slucajno I usput izgovorene reci, recenice ovlas rečene…pohranjujem ih u podsvest i ponovo preslusavam u tisini samoce...kad skretnica sporednog koloseka mojih misli prebaci na glavni...
Danas je iz arhive isplivala recenica koja u trenutku izgovaranja nije značila mnogo...“Nisi obratila pažnju na moj profil...“, pomalo razočarano. Nisam razumela tada...a danas je sve poprimilo smisao, jer danas sam obratila pažnju...
Zaista je voliš, verovatno će to ostati nepromenjeno...Bolelo je čitati toliko ljubavi upućene nekom drugom... shvatiti da ona od tebe ima baš svaku sitnicu koju tako silno želim... Hahahahah, nije li to smešno da ti se život naruga u toj meri, da ti se isceri u lice i kaže: „O, da, on zaista postoji, baš onakav kakvog si mislila da nikad nećeš naći, do najmanje sitnice iskovan po slici koja ti oduvek stoji pred očima. O, da, on postoji... ali ne za tebe!“
Kažeš ubija te moje ćutanje, moj mir kojim prihvatam sve...A ne znaš kakve se oluje dešavaju iza tog mira, koliko strepim da ću, ako kažem samo jednu pogrešnu rec razbiti taj mehur od sapunice koji sam tako pažljivo napravila, da će se srušiti krhka kula od karata u kojoj boravim...
Moje ćutanje – direktna odbrana od gubitka, od napuštanja, strah da ću reći nešto pogrešno, dati ti šlagvort za ono na šta si, sigurna sam, mnogo puta pomislio gledajući pored mene...još nisam spremna za to....hoću još malo da osećam ovo, još za jedan dan da produžim ovaj osećaj potpunosti koji mi pružaš...samo još malo...
I nada...da mogu da ti budem makar malo onog što ti je ona bila, što možda još uvek jeste...da ću uspeti da nađem onaj prekidač o kom si mi pričao...da ćeš možda...ipak...moći da me voliš...
Sinoć sam potonula u svoj vrtlog emocija i fatalizma...Iako svesna ludosti i potpune pogrešnosti svog postupka, nisam mogla da se zaustavim...potpuni gubitak kontrole. Kao da neko drugi upravlja, kao marioneta... Nisam nikad umela da objasnim tu svoju osobinu, ni sebi ni drugima...
A, ja sam jedna čudna ptica, emotivna luda, istovremeno brižna I nežna, uplašena i hrabra, istovremeno sa obe noge čvrsto na zemlji i glavom daleko u oblacima...snažna žena i mala devojčica...ova ovde i ona druga...
Kažeš da niko, nikad nije brinuo tako o tebi... ne radim to namerno, to je prosto deo mene, kao disanje, kao spavanje...kad mi je stalo ja se tako ponašam... ne zato što moram ili trebam...ne razmišljam, jednostavno delujem, instinktivno i nesvesno...
Volela bih da znaš...niko nikad nije tako brinuo o meni, niko pre tebe se prema meni nije odnosio kao prema ženi...bila sam svašta: uzorna ćerka, brižna majka, uzorna supruga...ali žena nikad, nikome...