Sta bi vestica sapnula zmaju...

Ko sam ja da se nadam da mogu prevariti vreme...da imam pravo na nesto sto izgleda niko na ovom svetu zapravo nema...

Neko je sebi dao za pravo da me lomi kao granu... neko ima obraza i savesti da se igra sa mnom... a ja ga jos ohrabrujem u tome... osecam se kao da pravim budalu od sebe....

Jer kako drugacije nazvati zenu u mojim godinama koja trpi sve u nadi da ce za uzvrat dobiti malo ljubavi i paznje? Koja je spremna da prihvati ponizenje, ignorisanje, u ponoc juri da ukrade malo neznosti...Kojoj ne smeta pijanstvo, prelazi preko prevare, preko otvorene izjave da nije voljena i nikad nece biti... Rekose mi neki: to je zena velikog srca...dzaba meni najvece srce ovog sveta, bolje da ga nemam uopste... sigurna sam da bi mi zivot bio laksi, ne bi imalo sta da se lomi...

Sta je  drugo nego ludost sve ovo sto radim... pametnom je jednom dosta, nerazumnom moras stalno da ponavljas i opet ne skapira... tako se osecam...vec dugo...prevarena, cak iskoriscena...lepo mi je receno: ko je tebe slagao da je zivot fer...ne postoji pravda... postoji samo manja i veca krivda...

Da ima pravde, dobro bi trebalo da se vraca dobrim.. .Nikad nisam nikog povredila, zaista mislim da sam dobra osoba...a gle…umesto da onaj koga volim voli i mene, da sad sedimo zajedno i pricamo o hiljadu sitnica...da u njegovim ocima gledam neznost i ljubav... ja sedim sama u mraku i tisini i pitam se... sama...

Onaj koga volim je ko zna gde, radi ko zna sta, ko zna s kim...ne padam mu na pamet...on je zaokupljen ili sobom ili nekom drugom koja se ne lepi kao cicak...Sve vise mi izgleda da je za njega sve trebalo da bude samo igra, koja sad pocinje da opterecuje... a posto je u sustini dobar covek ne zna kako da je okonca...

Uspeo je...da me razori do kraja...da me razbije u hiljadu komadica...kao sto je razbila ona njega...valjda je to lanac zivota... samo ne mogu da verujem da nije svestan da mi cini upravo isto...

Ja znam da sam jaka osoba, mogu da podnesem mnogo, uporna sam kao pit bul,i jednako izdrzljiva... Ali sa njim se osecam kao da lovim ili krotim divlju zver… i jasno je da nisam vesta u tome… lovci i krotitelji nemaju emocija, a ja svoje da iskljucim ne mogu...ako ih iskljucim, onda sve ovo gubi smisao...

Osecam se iskorisceno, prevareno...ali kad malo bolje razmislim, ja sam sama stvorila iluziju... on nikad nista obecao nije, od pocetka je rekao da ne moze da voli, da se veze ni za koga...da postoji mogucnost da mozda ja budem ta koja ce to promeniti, ali da se ne nadam previse...ja sam pogresila sto sam se nadala da sam nesto drugo, da sam posebna...ocigledno nisam.

Mozda me on opet pozove, mozda opet nadje milosti za ludu da joj pokloni par sati, a sebi udovolji tamo gde sa drugom ne moze...ali to ne menja osnove svega...

Moja najveca greska je sto ne umem da se uzdrzim...sto dajem sebe 300 posto... to tesko ko moze da podnese...pogotovo neko ko nosi bagaz zivota sa sobom... previse sam ocekivala od zivota, ponadala se, poletela... nije trebalo izlaziti iz one sigurne sobe, otvarati vrata, pustati da neko udje...gledati napolje...zivot me prevario, moja supersenzitivna priroda me prevarila...nisam trebala to da dozvolim...vidi sta mi se desilo...

Zato smisljam nacin kako da se vratim u tu bezbednu sobu gde nista nece moci da me povredi, da me dodirne...gde cu biti sama, sigurna i mirna...bez ljubavi, bez onih divnih trenutaka...ali i bez bola, bez opasnosti da me bilo ko povredi...