Sta bi vestica sapnula zmaju...

Svesno i nesvesno, stalno mi se u misli vraca tvoj izraz lica kada pitas: “Zasto, zasto me volis, sta ces ti u mom zivotu, ko si ti?” Pokusavam i sebi i tebi da dam odgovor na to pitanje… Danas sam naisla na tekst koji me dotakao kao otkrovenje (i opet kazem: sve misli su vec napisane, samo ih treba pronaci i prepoznati). Neko je vec u reci uoblicio ono sto stoji neizgovoreno u meni. Neko je rekao:

“Iako se mnogima to neće svideti,  jasno je da ovu Veneru na najlepši mogući način mogu živeti samo oni koji su dotakli individualnost, koji vole samo onog ko sebe voli, ko sebe prepoznaje – ako ne poznaje, i ko apsolutno nema potrebu da nas menja... kako da se voli nešto što će se zbog mene menjati? Zbog drugih ljudi savijati i povijati? Kako da volim, pita ona, nekoga ko nije svoj?

… priča o ljubavi koja oslobađa svih stereotipa, svih indoktrinacija, svih ograničenja, skrupula, pravila, zabrana, primera, o ljubavi koja bez reči ili sa jako malo reči jasno poručuje da ste uzbudljivi kao biće, dok se krećete, dok se pored otvorenog prozora bez stida presvlačite što ranije niste – dok vam nesvesno traži slobodu, eros treba da je slobodan, tela treba da su slobodna, želja treba da je jasna i prepoznata, reči nedvosmislene direktno upućene…”

Pre malo vise od godinu dana sam izgovorila reci koje i danas odjekuju u meni: “Znala sam da negde postojis… zasto ti je trebalo tako dugo da me pronadjes…” Prepoznala sam u tebi nekoga pored kog mogu da budem slobodna, potpuno svoja, ko nece pogresno shvatiti ono sto sam ja, ko ce me prihvatiti takvu kakva jesam, koliko god cudna i drugacija bila… jer si i ti drugaciji… bas onakav kakvog sam zelela otkako znam za sebe… Nekoga ko moze da voli a da ne poseduje, nekoga ko zna sve one stvari koje i ja znam a da ih ne moram izgovoriti... ko ce u svakom trenutku doneti pravu odluku bez mnogo reci… nekoga ko ce ostati svoj… na koga u svakom trenutku mogu da racunam ne zato sto je to duznost, vec zato sto je to prosto tako…