Sta bi vestica sapnula zmaju...

…………………

“Ne volim ovo…” rekao si, nekako besno, pogleda upucenog u moju ruku u tvojoj, u hodu dugackih koraka koje sam jedva stizala… pustila sam te istog trena, osupnuta, tek tada svesna svog nesvesnog postupka… Iznenadjena bujicom misli koja mi je u trenutku prosla kroz glavu, zasuta pitanjima bez odgovora…

Sve je pocelo igrom dlanova, preplitanjem prstiju, u polutami ispunjenoj muzikom… Nas prvi dodir… Nisam ti nikad rekla, nikad nikom nisam dozvoljavala da me dodiruje, nikad niciji dodir nisam dozivela na taj nacin... Distanca je bila moje prirodno stanje, jos uvek je kad je ostatak sveta u pitanju… Sa tobom otpuno nov osecaj, toliko intenzivan da ga telo samo trazi, nesvesno, instinktivno… Secanje na tvoje prste koji dugo, dugo prelaze mojom kozom i na seretski komentar: “Hocu da vidim koliko ti je dodira dovoljno…” Nikad nece biti dovoljno strujanja koje izaziva tvoj dodir… Cak I kad nam se prsti ovlas, slucajno okrznu…

Pazim  sad… ne pruzam vise ruku za tvojom… hodam pored tebe, i dok pricam o nevaznim ili vaznim stvarima, na paralelnom koloseku u glavi, kao pokvarena ploca, ponovo i ponovo secanje na taj trenutak: “Ne volim ovo…” Kratak komentar koji me vratio u stvarnost i jos jednom podsetio na moju osobinu da poletim, da se pustim...

Sećanje na lagani dodir tvojih usana na mom obrazu kroz polusan... Smešim se... Znam da će još mnogo puta da me boli... Ali ovog jutra - smešim se...

Hodam i ne dodirujem tlo... lebdim na secanjima na proslu noc, na danasnje jutro... Vracam film, preslusavam trake secanja... ponovo i ponovo... Tvoj prst na mojim usnama: „Ne, nemas pravo da govoris… samo slusaj…” Slusam… I lebdim…

Jednom je neko rekao: sve stvari su vec jednom izgovorene, napisane... samo ih treba prepoznati, naci...

 Ko je video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati,
da voliš bolje, da voliš jače,
ne da se vadiš,
ne da se tešiš,
već da se istinski do neba smešiš!

Jos jedan petak, jos jedno vece bez tebe...Jos jednom me zapljusnulo razmisljanje o tome kako ja tebi nisam ni blizu ono sto si ti meni...  Jos jednom sam prizvala sav raspolozivi razum i zaustavila onaj talas koji je krenuo iz dubine... Treba ti prostora, vreme za tebe, bez mene.. (Dalje)

Pogledao si kroz prozor i prokomentarisao: „Pa da, po ovakvom vremenu niko ne može da bude normalan...“

Danas ni ja nisam bila normalna... Kako je odmicao dan, rasla je teskoba, stezanje u grudima, neobjašnjiva uznemirenost, u jednom momentu poželela sam da vrištim... Odjednom su kroz glavu počele da lete sulude misli, izazivajući ivicu plača... bila sam na rubu samosažaljenja – osećanje koje najviše na svetu mrzim. Počela su pitanja: kako to da za mene uvek sve mora da bude komplikovano... kažu da sam premija, pa što onda večito ja moram da se borim...

Rekao si: „Tebi treba muškarac...“ Delimično tačno... Prirodne potrebe su nešto što treba zadovoljiti... Problem je u tome što sam ja žena sa jakim prirodnim potrebama, ali istovremeno i hipersenzitivno biće koje ne ume da razdvoji emocije i te fiziološke potrebe... Seks bez emocija je za mene nešto potpuno suludo... Nije da nisam probala... Probala i hvala, ali ne hvala, radije ću se baviti sama sobom...

Rodjena sam 21... odabrala sam da tebe sebi poklonim za rođendan... danas je opet dvadesetprvi... za ova tri meseca desilo se toliko toga... Rekao si neko veče:"Kao što je neko tebe poslao meni, tako je i mene neko poslao tebi..." Uvek me ponovo ushiti tvoja veština da u nekoliko reči sazmeš suštinu onoga što osećam...  (Dalje)

“Shvatio sam da godine nemaju nikakve veze sa zaljubljivanjem!“ Kao i mnogo puta do sada, izrekao rečenicu, stavio mi crva u glavu i nastavio dalje, bez komentara... Dao mi materijal za razmišljanje... Da li je moguće da si to tek sad shvatio, da je to za tebe nešto novo? I šta je podstaklo razmišljanje čiji je rezultat ova konstatacija, kako si došao do ovog zaključka.... Pitanja koja verovatno nikad neće biti izgovorena...

Vreme moze istovremeno da prolazi strahovito brzo I beskonacno polako…Poziv..Prvo strah da li ces se javiti… Onda tvoj glas, trenutno potpuno zadovoljstvo…Zatim: “Zvacu te kasnije…” Neposredno posle toga mir, razmisljanje o boji tvog glasa…Vreme prolazi…ne zoves…pogledanje na sat, citava vecnost, a tek je proslo pola sata…sat…dva… Prisiljavam sebe da budem strpljiva…beskonacni minuti, a vec je proslo dva sata…fanfare se ne cuju…

 (Dalje)

Dokle mogu da idem u samosumnji? U momentu mi je palo na pamet suludo pitanje: nisam li nečim sinoć doprinela da te navedem da se naljutiš na mene i ne javiš mi se... Glas razuma i prijatelji se čude što prihvatam tvoje postupke i prelazim preko tvojih iznenadnih udaljavanja... a moja sumanuta priroda i dalje nameće sumnju u mene, preispitivanja mojih postupaka... Znam da je očekivana reakcija na tvoje postupke bes, ljutnja, inat... i pitam se, kako to da ja osećam samo tugu, teskobu i treperenje... šta nije u redu sa mnom.

Ne volis kad te tako gledam… Kako? Pitam, iako dobro znam sta mislis… Jos jedno pitanje na koje odgovor precutis, jer znas da znam… Kao sto znas da ne mogu da te gledam drugacije i da taj moj pogled samo ponekad izmakne kontroli... Ponekad mi se cini da to radis sa namerom, da me testiras...

Rekao si da ne zelis da me povredis, jer sam ja Kapetan Dobrica… I onda se nadovezao pricom o pakovanju ljubavi... O tome kako si ti ljubavi u zivotu dao toliko... i kako nisi spreman, nisi spreman, nisi spreman... I povredio me, nadam se potpuno nesvestan toga... Jer ako vec ne mozes da me volis, sto moras to da izgovoris? Zasto ne dozvolis da i dalje lebdim u mekoci lepote koju osecam kad sam s tobom... Kada kazes nesto kao: „Veceras hocu samo da lezimo jedno pored drugog...“

 https://www.youtube.com/watch?v=TZdz9RYRDIo

„Znas li koliko je njih tamo negde koji su pametniji, lepsi, nezniji, sa vecim...“ Kad ces da shvatis...verovatno da ih je mnogo...i bas me briga za njih! (Dalje)

Zasto si drugaciji…zato sto sa suzama u ocima trazis prave reci da opises nekoga koga si napustio…  bezuslovno prijateljstvo… I pade mi na pamet odgovor na tvoju poruku od pre neki dan o lepo upakovanom i namirisanom alkoholicaru… svidjas mi se bas takav kakav si, jer ne pokusavas da budes nesto drugo…I mislim da je to zaista prava rec…prihvatam te takvog kakav jesi, volim te bezuslovno… jer ne pokusavas da se prikazes drugacijim…