A sta cu tebi ja?
S vremena na vreme, nicim izazvan, on je gleda cudnim pogledom, istovremeno odsutno i nezno… vise nego sto zna, ona oseti misli koje se iza tog pogleda kriju … u stomaku joj se sveze cvor, u grlu narasta knedla, a ona se nasmesi i pita cuveno: What? On se onda neprimetno trgne i vrati u stvarnost…. ponekad saljivim odgovorom odvrati paznju i nastavi razgovor o sasvim trecoj temi…. Ponekad cuti kao da pitanja nije ni bilo ili odmahne glavom i rukom… A ponekad krene u pricu koja stoji iza pogleda i kaze ponesto sto jace zategne cvor…. Kaze joj kako brine za nju… jer zivi u imaginarnom svetu… ili da je cudna zena… da nije svesna i odbija da vidi ocigledno… i da je on nesto sasvim drugo od onoga sto ona vidi, da nije za nju… da je on samo njeno prelazno resenje (tu pocne pored cvora da se vezuje jos jedan) i da ona zasluzuje mnogo bolje…. Ona slegne ramenima i nasmesi se… i cuti… jer nije vesta sa recima kao on, ne ume svoja osecanja, svoju dusu da formulise i artikulise u primitivni medij ljudskog govora…
Ali dok kasnije, u samoci ponovo preslusava odjeke njegovog glasa u secanju, unutrasnji glas odgovara u mislima i tada tacno zna sta bi mu odgovorila, nesto poput: A sta cu ja tebi… vidi me… nigde nisam bila, nista nisam videla... provela sam zivot u staklenom balonu… i ne, niko me na to nije naterao, sama sam sebi to uradila… sta ce ti neko kao ja… imam snove i mastanja, idealista sam… vidim stvari koje vecina ne vidi, vidim dobro tamo gde drugi vide lose.. i verujem u ljude i u ljubav… zelim da zivim zivot a ne da sanjarim o njemu… i konacno sam shvatila da imam pravo da ga zivim, da mi ne treba nicije odobrenje ni dozvola… nisam nesrecna i smorena, bolesna i nadrkana kao vecina zena... smejem se kao dete i ponasam detinjasto… radujem se i srecna sam zbog divnih trenutaka i sitnica koje su drugima beznacajne... nisam fam fatal iako bih po prvi put radi tebe volela da budem... sta cu ti ja, sa svojih hiljadu sitnica koje te nerviraju, sa svojom upornoscu bull terijera… Eto… sta cu tebi ja?