Sta bi vestica sapnula zmaju...

Sanjala sam…. Tvoj pogled kako pociva na meni... tvoje dlanove, suve i tople, obavijene oko moga lica… Sitne bore smeska i svetlost u tvom oku.. Topli sapat koji sledi trag vrhova prstiju ciji je dodir svaki put prvi… Reci izgovorene ovlas, utisnute u secanje poput tragova u mokrom pesku…

Sanjala sam te... ne zelim da se probudim iz tog sna...

Jutarnje sunce baca kose svetlace po uljanoj površini vode. Nekoliko galebova se glasno dovikuje u potrazi za doručkom. Ispred mola par malih lokala koji se tek bude… bunovni konobari iznose stolice i postavljaju stolove… priprema za još jedan užurbani dan. U vazduhu miris soli i goriva za čamce… Za koji sat tu će vrveti od preplanulih nasmejanih lica i bezbrižnog žamora i smeha… ali je ovaj čas miran, tih i spokojan…

Iznad jednih vrata drvena firma ispisana vitičastim slovima… Konoba kao da je izronila iz priča o nekim drugim vremenima prkoseći modernom sjaju okolnih kafića. Sto sa crvenim kariranim stolnjakom, limena pepeljara i pomalo izlizan cenovnik pića…

Za stolom usamljeni jutarnji gost… Stigao je rano... Uz nasmešeno dobro jutro poručio je kafu koja dugo stoji netaknuta ispred njega.  Sedi odsutno, zagledan u daljinu... Povremeno se prene da povuče dim ili otrese pepeo cigarete koja mu tinja medju prstima ...

Sedi tako satima, nepomično, ćuteći… Posmatra obzorje i igru svetlosti na vodi, prati galebove koji u sve većem broju preleću iznad zaljuljanih čamaca… Samo lice menja izraze, raspoloženja, kao da sa nekim vodi nemi razgovor…  Onda klimne glavom, na brzinu isprazni šolju, kao da se vratio iz daleka, ogleda oko sebe, duboko udahne, ustane i ode niz rivu dugačkim korakom…  

Ko sam ja da se nadam da mogu prevariti vreme...da imam pravo na nesto sto izgleda niko na ovom svetu zapravo nema...

Neko je sebi dao za pravo da me lomi kao granu... neko ima obraza i savesti da se igra sa mnom... a ja ga jos ohrabrujem u tome... osecam se kao da pravim budalu od sebe....

Jer kako drugacije nazvati zenu u mojim godinama koja trpi sve u nadi da ce za uzvrat dobiti malo ljubavi i paznje? Koja je spremna da prihvati ponizenje, ignorisanje, u ponoc juri da ukrade malo neznosti...Kojoj ne smeta pijanstvo, prelazi preko prevare, preko otvorene izjave da nije voljena i nikad nece biti... Rekose mi neki: to je zena velikog srca...dzaba meni najvece srce ovog sveta, bolje da ga nemam uopste... sigurna sam da bi mi zivot bio laksi, ne bi imalo sta da se lomi...

Sta je  drugo nego ludost sve ovo sto radim... pametnom je jednom dosta, nerazumnom moras stalno da ponavljas i opet ne skapira... tako se osecam...vec dugo...prevarena, cak iskoriscena...lepo mi je receno: ko je tebe slagao da je zivot fer...ne postoji pravda... postoji samo manja i veca krivda...

Da ima pravde, dobro bi trebalo da se vraca dobrim.. .Nikad nisam nikog povredila, zaista mislim da sam dobra osoba...a gle…umesto da onaj koga volim voli i mene, da sad sedimo zajedno i pricamo o hiljadu sitnica...da u njegovim ocima gledam neznost i ljubav... ja sedim sama u mraku i tisini i pitam se... sama...

Onaj koga volim je ko zna gde, radi ko zna sta, ko zna s kim...ne padam mu na pamet...on je zaokupljen ili sobom ili nekom drugom koja se ne lepi kao cicak...Sve vise mi izgleda da je za njega sve trebalo da bude samo igra, koja sad pocinje da opterecuje... a posto je u sustini dobar covek ne zna kako da je okonca...

Uspeo je...da me razori do kraja...da me razbije u hiljadu komadica...kao sto je razbila ona njega...valjda je to lanac zivota... samo ne mogu da verujem da nije svestan da mi cini upravo isto...

Ja znam da sam jaka osoba, mogu da podnesem mnogo, uporna sam kao pit bul,i jednako izdrzljiva... Ali sa njim se osecam kao da lovim ili krotim divlju zver… i jasno je da nisam vesta u tome… lovci i krotitelji nemaju emocija, a ja svoje da iskljucim ne mogu...ako ih iskljucim, onda sve ovo gubi smisao...

Osecam se iskorisceno, prevareno...ali kad malo bolje razmislim, ja sam sama stvorila iluziju... on nikad nista obecao nije, od pocetka je rekao da ne moze da voli, da se veze ni za koga...da postoji mogucnost da mozda ja budem ta koja ce to promeniti, ali da se ne nadam previse...ja sam pogresila sto sam se nadala da sam nesto drugo, da sam posebna...ocigledno nisam.

Mozda me on opet pozove, mozda opet nadje milosti za ludu da joj pokloni par sati, a sebi udovolji tamo gde sa drugom ne moze...ali to ne menja osnove svega...

Moja najveca greska je sto ne umem da se uzdrzim...sto dajem sebe 300 posto... to tesko ko moze da podnese...pogotovo neko ko nosi bagaz zivota sa sobom... previse sam ocekivala od zivota, ponadala se, poletela... nije trebalo izlaziti iz one sigurne sobe, otvarati vrata, pustati da neko udje...gledati napolje...zivot me prevario, moja supersenzitivna priroda me prevarila...nisam trebala to da dozvolim...vidi sta mi se desilo...

Zato smisljam nacin kako da se vratim u tu bezbednu sobu gde nista nece moci da me povredi, da me dodirne...gde cu biti sama, sigurna i mirna...bez ljubavi, bez onih divnih trenutaka...ali i bez bola, bez opasnosti da me bilo ko povredi...

Imam naviku koje se tesko otresti, stalno razmisljam o tebi, o sebi, o cudnim okolnostima u kojima sam se zatekla potpuno neocekivano… O tome kako ne mogu sebe da prepoznam… U sustini sam ponosita i sujetna zena, ali ne kad sam sa tobom… Ne poznajem ni sama sebe ovakvu…

Prolazim ponovo nase razgovore, vrtim slike I tonove… Posmatram svoje reakcije, svoje postupke… pokusavam sa spoznam sta je razlog sto sam ovoliko drugacija…

Bilo je hiljadu situacija koje bi za mene kakva sam bile neprihvatljive, videla sam da cak i tebe mnogo puta iznenadjuje kako prihvatam pojedine situacije… Sta me navodi na to?

Mnogo puta do tebe sam uskratila sebi ono vazno, ono sto zelim, ono sto bi me usrecilo, zarad ponosa, zbog sujete… Propustila priliku, i zazalila zbog toga…

Na samom  pocetku naseg poznanstva donela sam odluku… da cu da dam celu sebe ovaj put… Da necu raditi ono sto se od mene ocekuje, vec samo ono sto zelim i osecam… jer zelim da budem sigurna da nikad necu zazaliti sto nisam nesto uradila ili rekla, a mogla sam… I da zbog svoje sujete, ponosa, onoga sto se od mene ocekuje, nisam ostvarila nesto sto zelim, za cim zudim…

Rekao si da je jedan trenutak uvek odlucujuci, da je moglo biti da se ne desi… Ali desio se, znaci da je tako trebalo… jer nista se ne desava bez razloga…