Sta bi vestica sapnula zmaju...

U nekom lokalu, negde u gradu, s vremena na vreme nastupa neobičan klaun… kozer bez premca, što čita iz očiju želje i čežnje i vešto slaže rečenice i reči... Sluša ga publika s obožavanjem, poneko sa zavišću… Salve smeha I glasni aplauzi prate njegov vispreni nastup… Raširenih ociju, zaustavljajući dah, svi čekaju sledeći potez… I on ih nikada ne razočara, svaki put ponovo ispuni njihova očekivanja…

Nije to običan klaun kakve ste navikli da vidjate... Maska mu je osmeh i prkosan stav, izaziva pažnju gde god se pojavi… krajickom oka primećuje naizled beznačajne sitnice i sa lakoćom dominira scenom… Fascinira neobičnošću, iznenadjuje pronicljivošću… Kao od šale uspostavlja kontakt, sa lakoćom vlada scenom…

A kada se svetla ugase i publika razidje, maska nestaje, smešak zamenjuje pogled u daljinu... na čelu bora, u oku suza koja nikada neće naći put niz obraz… Dugo ćutanje…

 https://www.youtube.com/watch?v=FfmY9z64vg4

Noć u sobici…tiha muzika svira sa radija… Dan bez tebe… Veče bez tebe… Noć bez tebe… Moje misli s tobom… Proći će ova noć, govorim sebi... I sutra, ja ću biti tu, uvek ću biti tu… Kad se vratiš odande gde si sad bez mene, jer je to ono što ti treba… biću tu… željna da čujem: “Dodji…” I biću ponovo srećna…i  cela...

Volim... da te posmatram dok na svoj nacin radis neke usputne, svakodnevne stvari...

Volim... kad mi iz cistog mira razbarusis kosu...

Volim... osecanje celovitosti koje me obuzima pored tebe...

Volim.. .kad me odvedes na neko tebi drago mesto i posmatras me...

Volim… kad se igras mojim prstima dok pricas sa nekim tamo telefonom…

Volim… kad uradis nesto u momentu kad ja pomislim na to…

Volim… dodir tvoje koze na mom dlanu…

Volim… sto ti je vazno toliko sitnih stvari koje su drugima nebitne... sto spontano radis ono za sta je drugima potreban napor i razmisljanje...

Volim… sto ostajes ti, uprkos svemu…

Volim...

Bila jednom jedna mlada vestica, cerka carobnjaka sa trubom. Dok je odrastala, carobnjak joj je pricao o lepoti letenja i slikao predele kojima ce proci kroz zivot, svirao joj na carobnoj trubi pesme o ljubavi i tuzi... Rekao joj je da je svet njena skoljka i da samo ceka da ga ona osvoji, da moze da leti visoko koliko pozeli, jer nebo je granica ... (Dalje)

Mobilni telefon...mala sprava koja upravlja zivotom...mojim zivotom... Danas sam shvatila, jedini nacin da komuniciram s tobom... I ceo dan poruka „Pozvani korisnik trenutno nije dostupan ili je iskljucio mobilni telefon, pokusajte kasnije“... U telu poznato strujanje, strepnja... Neizvesnost, iscekivanje... Hoce li na ekranu da se pojavi tvoje ime... Opirem se misli da krenem i zazvonim ti na vrata, samo da vidim da si dobro, makar te i naljutila, makar me i oterao...Onda secanje na tvoje reci kada sam to uradila zadnji put: „A sta da sam bio ovde sa nekom drugom?“... Zato cekam...dok hiljadu konstrukcija i mogucih scenarija igra u bioskopu moje maste, pitanja bez odgovora... Pustam da se vreme cedi niz mene i sabirem svu snagu i pamet da drzim sebe na okupu, da sacekam poznatu poruku: „Korisnik je ponovo dostupan“... i ponovo pocnem da disem...

 http://www.youtube.com/watch?v=afRkoKRIcIo&list=RD02EmF8efV0fXA

Usputna rečenica, više uvod u neku drugu priču: „Ja ne znam šta ti radiš, čime se baviš preko dana...“ Razmišljam često o tome... Kako su naši svetovi različiti... Tvoj pun ljudi, dogadjanja... Ti umes to, da napravis dogadjanje, ni iz cega... Neminovno, moje misli su stalno, bar u podsvesti, uperene ka tebi... Vizualizujem situacije za koje pretpostavljam da prolaziš u toku dana... Na osnovu sitnica koje primećujem usput donosim zaključke o tome čime si se bavio između naša dva susreta... Tvoj svet – za mene skoro nepoznat... Ponekad na kratko provirim u njega kroz slučajni susret sa nekim poznanikom, kroz tvoje priče o tome šta ti se dešavalo ili telefonski razgovor koji ne mogu da izbegnem da čujem... Sklapam sliku o tebi, o tvom svetu u kome ponekad dobijem mesto...

Veceras si u tom, svom svetu... ja sedim u svom... pustila SMS... sedim u tisini i osluskujem... mozda ce se ipak zacuti poznati zvuk fanfara i odneti me tebi... Ili cu veceras premotavati trake prethodnih dana, veceri i jutara... dok nedostajes..

„Treba li da kazem? Ovaj zadnji stih nije namenjen tebi...“ Nije bilo potrebno da kazes, iako sam to trazila, jer naravno da sam znala... Osetim ja to svaki put, znam... I znam da je to nesto sto ne mogu da promenim, jednako kao sto znam da ne mogu da ucinim da boli manje... i kad kazes i kad ne kazes... jer osetim ja to i kad ne kazes... da stihovi nisu namenjeni meni... Mozda nikad nece biti…

Naravno da boli... ali ne mogu protiv sebe... ti znas… 

 https://www.youtube.com/watch?v=YrJvkquw7CM