Sta bi vestica sapnula zmaju...

I evo, po ko zna koji put, sedim... i cekam…da se cuju fanfare sa mog telefona... i da prestane ovo stezanje u grudima, da nestane ova teskoba koja mi se sve vise uvlaci u kosti kako koji sat odmice… Pokusavam da se koncentrisem na knjigu koju toliko zelim da procitam, ali hvatam sebe kako se po ko zna koji put vracam na pocetak stranice, jer reci koje citam ne mogu da nadglasaju moje misli…  (Dalje)

Pamtim…slucajno I usput izgovorene reci, recenice ovlas rečene…pohranjujem ih u podsvest i ponovo preslusavam u tisini samoce...kad skretnica sporednog koloseka mojih misli prebaci na glavni...

Danas je iz arhive isplivala recenica koja u trenutku izgovaranja nije značila mnogo...“Nisi obratila pažnju na moj profil...“, pomalo razočarano. Nisam razumela tada...a danas je sve poprimilo smisao, jer danas sam obratila pažnju... (Dalje)