Vreme moze istovremeno da prolazi strahovito brzo I beskonacno polako…Poziv..Prvo strah da li ces se javiti… Onda tvoj glas, trenutno potpuno zadovoljstvo…Zatim: “Zvacu te kasnije…” Neposredno posle toga mir, razmisljanje o boji tvog glasa…Vreme prolazi…ne zoves…pogledanje na sat, citava vecnost, a tek je proslo pola sata…sat…dva… Prisiljavam sebe da budem strpljiva…beskonacni minuti, a vec je proslo dva sata…fanfare se ne cuju…
Dokle mogu da idem u samosumnji? U momentu mi je palo na pamet suludo pitanje: nisam li nečim sinoć doprinela da te navedem da se naljutiš na mene i ne javiš mi se... Glas razuma i prijatelji se čude što prihvatam tvoje postupke i prelazim preko tvojih iznenadnih udaljavanja... a moja sumanuta priroda i dalje nameće sumnju u mene, preispitivanja mojih postupaka... Znam da je očekivana reakcija na tvoje postupke bes, ljutnja, inat... i pitam se, kako to da ja osećam samo tugu, teskobu i treperenje... šta nije u redu sa mnom.
Ne volis kad te tako gledam… Kako? Pitam, iako dobro znam sta mislis… Jos jedno pitanje na koje odgovor precutis, jer znas da znam… Kao sto znas da ne mogu da te gledam drugacije i da taj moj pogled samo ponekad izmakne kontroli... Ponekad mi se cini da to radis sa namerom, da me testiras...
Rekao si da ne zelis da me povredis, jer sam ja Kapetan Dobrica… I onda se nadovezao pricom o pakovanju ljubavi... O tome kako si ti ljubavi u zivotu dao toliko... i kako nisi spreman, nisi spreman, nisi spreman... I povredio me, nadam se potpuno nesvestan toga... Jer ako vec ne mozes da me volis, sto moras to da izgovoris? Zasto ne dozvolis da i dalje lebdim u mekoci lepote koju osecam kad sam s tobom... Kada kazes nesto kao: „Veceras hocu samo da lezimo jedno pored drugog...“
https://www.youtube.com/watch?v=TZdz9RYRDIo
„Znas li koliko je njih tamo negde koji su pametniji, lepsi, nezniji, sa
vecim...“ Kad ces da shvatis...verovatno da ih je mnogo...i bas me briga za
njih! (Dalje)