Sta bi vestica sapnula zmaju...

Nisi me nikada video kako placem... Postoji vise razloga… Naucila sam da se borim za ono do cega mi je stalo, a suze su znak slabosti, nemoci… Sem toga, ne zelim da dozvolim pomisao da hocu suzama da postignem nesto sto ne mogu na drugi nacin, jer znam da ih zene cesto koriste kao sredstvo manipulacije, a ja to ne radim...  Cak I u samoci sam tvrda I teska, koliko god da me ponekad guse I pokusavaju da se probiju… Jer se plasim… ako pocnem da placem, necu moci da stanem… istopicu se, nestati…

I onda, suze suzbijam besom... besna sam na sebe, sto sam donosila odluke koje su me dovele do ovog stadijuma... sto ne umem da budem tvrda, cvrsta, odlucna I da stisnem srce… sto ne mogu sebe da nateram da me nije briga sta drugi misle I osecaju… Besna sam na nepobitnu cinjenicu da je zivot sve samo ne fer I da ne vazi pravilo koliko das, toliko dobijes… Sto znam da ne mogu, koliko god da dajem da promenim cinjenicu da neke stvari ne idu na silu I da ne mogu da ih promenim… Besna sam sto sam emotivna I osetljiva… I ne mogu sebe da nateram da manipulisem I da stvari okrecem u svoju korist…

Jednom sam ti rekla da ne treba uvek slusati reci pesama... jer cujes stvari koje bole...jer je neko tamo opisao ono sto te najvise boli u par reci... Sedim sama i slusam reci pesama... I nocas placem... Ni bes ovaj put ne pomaze…

Sedim u praznom stanu...cekam da se desi nesto...nista se ne desava... Po prvi put sam potpuno sama... bez ikog za koga bih bila tu... sa kime bih se smejala ili svadjala ili plakala, cije bih brige brinula… sa kime bih podelila neke smesne ili tuzne stvari koje mi padaju na pamet… kome bih bila vazna… Slusam neke reci pesama, koje pricaju o nekim ljubavima, o nekim lepim stvarima o kojima sam mastala, danima i dogadjajima koji se meni nikad nisu desili, a koje sam toliko zelela…

Cesto u mislima odem tamo negde, na pocetak… ponovo idem stazama kojima sam prosla… mladost, zivot, dogadjaji se redjaju… Posla sam sa toliko poleta, spremna da osvojim svet u jednom potezu… I sve se svelo na sobicu… samocu… tisinu… I tugu...

Pada mi na pamet Mitke, njegov zal za mladost… Muka koja uhvati kad pomislis sta bi bilo da je bilo… Tuga koja te prozme kada shvatis da nema ponovo… Da vreme ne moze da se vrati…

Ljubav sam nasla kasno... uhvatila je toliko grcevito da postoji velika mogucnost da je ugusim... Mnogo i cesto razmisljam o tome, je li to zal za mladost, je li to zaista ljubav ili samo potreba da ipak, makar i sad prozivim neprozivljeno, nadoknadim propusteno... Preispitujem se, ponovo, i ponovo... moram stvari da nazovem pravim imenom...

I koliko god se preispitivala, odgovor je uvek isti...grcevito sam zgrabila tu ljubav jer sam uvek sanjala o njoj, a ona se desila sad... I ne zelim da je izgubim, ne zelim da prestane to ushicenje, to ispunjenje koje me prozima svakog trenutka dok traje...  Toliko sam je zedna oduvek, utoljavam zedj... halapljivo, nekontrolisano... Toliko halapljivo da boli... Ali ne mogu da prestanem...ne mogu da stanem...

Alfa-muzjak/balkanoid…posebna vrsta muskarca koja se retko srece…inteligentna, dominantna, duboko emotivna i senzitivna…frajeri u svakom pogledu…uvek sami, na nekom vrhu… dovoljni sami sebi…

Alfa-zenka/balkanoida...vrsta cije postojanje alfa muzjak ne priznaje…i jedina koja ih privlaci…zene sa integritetom, mozgom i karakterom.. one koje u alfa muzjacima vide ono sto niko drugi ne vidi...a oni… nisu svesni da je cela slika, celina njihove snage i slabosti kljucna tacka… jer one su u sustini iste...imaju integritet, nezavisnost, snagu...a daleko od pogleda su male devojcice koje zude da ih neko pazi...bas takvi, alfa-muzjaci/balkanoidi…jedina vrsta sa kojom su kompatibilne…pored koje mogu da budu potpuno svoje...i pored koje se osecaju sigurno...

Ljubav...kažu da treba da bude lepa, srećna...  ali uvek u njoj ima i pomalo tuge…

Ja sam balerina, igračica na žici... To vam je već rekao moj kostim i suncobran od starinske čipke kojim održavam ravnotezu dok sa lakoćom balansiram tamo gore, visoko, bez sigurnosne mreže da ublaži pad… Tamo gore moj je svet, oduvek... Talasi muzike struje kroz vene, zatvorenih očiju izvodim poznatu tačku… Kao kroz pamuk dopiru do mene uzdasi straha i divljenja publike čije obrise ponekad nazirem kroz trepavice… Tamo gore sam sigurna, slobodna, laka kao pero... i sama...

Nedavno sam upoznala neobičnog klauna… Potpuno me opčinilo prepoznavanje u trenutku kad su nam se oči srele… Smejao se, prosipao šale iz rukava, delovao tako sigurno i smireno… Ali u dnu njegovog oka krila se opsesija… praznina i bol… duboka tuga…

Nasmešio se, poveo me za ruku i zaigrao sa mnom, vrteći me u taktu kao niko pre... Učinio da se smejem od srca, da se osećam najlepšom, jedinom na svetu… Pokazao mi korake do tad nepoznate, od kojih srce zakuca brže…

Neobičan klaun… Ponekad beskrajno nežan i pažljiv, a čas posle dalek i gotovo grub… U jednom trenutku udisala sam opojni miris njegove kože, a odmah potom bi se odaljio, skoro ispuštajuci moju ruku iz svoje… Njegovom izvežbanom oku nije promakao trzaj straha mojih usana kada bi se njegova ruka izmakla iz moje… I čudio se, kako to da kao od šale izvodim piruete na tananoj niti u vrtoglavim visinama, a plaši me svaki korak na tlu…

Od te večeri, večeri kad su nam se ruke preplitale u igri dodira, balansiram samo za njega… On me posmatra ćutke, ponekad se nasmeši i pogled mu postane blag… A ja igram kao što nikad nisam, ne bih li zadržala trenutak… Zadržala njegov pogled da ne odluta... i osećanje potpunosti koje me prožima dok me gleda...

Ćutimo… ja gledam u tebe, ti u daljinu… Licem ti prolaze misli poput oblaka preko prolećnog neba… U očima se ogleda nemir, tuga, bes… Ponekad se čini kao da zaustiš da kažeš nešto, pa se u poslednjem trenutku predomisliš... Biješ neme bitke... a ja mogu samo to... da te posmatram nemo i čekam...i nadam se da ćeš nekad, u nekom trenutku, progovoriti... pustiti da se misli pretoče u reči... i da ću prestati da se pitam ko su ti demoni koji te proganjaju i zašto ponekad tako teško uzdahneš...

Teško progovaram i ja... iako mi glavom neprestano kovitla hiljadu reči... Plašim se, jer nikada nisam savladala veštinu procenjivanja kada treba da stanem, koliko mogu da kažem i kako, a da svojom iskrenošću ne povredim... Možda zato što sam iskrenost uvek doživljavala kao prirodnu i nikad nisam tačno znala gde je granica koju ne treba prelaziti... Zato ćutim, čekam... Možda ću vremenom naći način da uobličim ono što mislim tako da ne povredi onog ko sluša, da bude shvaćeno na pravi način... Dok se to ne desi, govorim očima... dodirom... prisustvom... I čini mi se, nadam se, da ti i taj jezik razumeš...

 https://www.youtube.com/watch?v=4IjawyE9YII