Sta bi vestica sapnula zmaju...

Postadoh iznenada svesna vrlo ocigledne stvari – ovde pisem samo kad sam tuzna i uzdrhtala od strepnje... Onakva kakva sam kada nisam pored tebe... Jos jedno vece u tisini sobice...hiljadu misli, onaj poznati osecaj praznine... Pokusavam sebe da smirim i uhvatim onu racionalnu nit koju u ostatku svog zivota tako cvrsto i sigurno drzim, a koja mi tako bespovratno izmice kada si ti u pitanju... (Dalje)

Lezerni poziv, osmeh i usputno pitanje: „Jel se vidjamo veceras?“ „Why not... zvacu ja tebe.“ A u meni treperi nada da veceras necu uzalud cekati...da ce doci dan kada necu strepeti sta ce se desiti s tobom u tih par sati... Nisi spreman za mene, rece....iako ti Miss Pragmaticna kaze da si idiot i da sam bas ono sto ti treba... iza mog cutanja hiljadu pitanja i ogromni napor i mantra: „Budi strpljiva s njim... Mozda ce te ipak zavoleti...“  (Dalje)