Ponesi mi ukus soli i dodir maestrala na obrazu... Miris borova i ritam cvrckove pesme u sumrak... Secanje na bele kreste talasa i jedra puna vetra sto ih nosi pucini... Osmeh i sjaj u oku... Zapravo... Ponesi mi sebe.
Ima dana kada svaka pesma ima strasno tuzne reci... Dana kada sam prazna, kada mi u grlu stoji knedla, a ne znam zasto...
Ima dana kada pozelim da uradim nesto nesvakidasnje, da idem ulicom i vristim... Da izazovem skandal i kazem svetu: ovo sam ja...
Ima dana kada ne pripadam nikome, a zelim... Kada mi vise od zivota treba zagrljaj i pogled pun razumevanja i ljubavi... dana kada mi je potrebno da znam da je nekome tamo stalo do mene i toga kako se osecam...
Ima dana kada ne zelim da budem ona vesela, nasmejana i uvek pozitivna... kada bih da neko brine za to kako sam...
Prodju takvi dani... ponovo ustanem i nastavim dalje... Samo malo boli mesto gde je skupljena sva ta tuga...