Sta bi vestica sapnula zmaju...

Krenula je niz kamene stepenice prema azurnoj vodi kroz rezak miris borovine... udahnula je duboko... Iz neizbeznog kafica kraj obale ritam letnjeg slagera... Na sitnom sljunku plaze sareni peskiri, krugovi suncobrana razbacani po plazi. Tela kupaca postojano upijaju mediteransko sunce... Zastade, zaokruzujuci pogledom, birajuci mesto.

Polako je spustila sarenu torbu, spuznula iz lagane haljine i  krenula ka moru. U daljini druga obala, nekoliko brodica sece plavu vodu,  talasi miluju stene belom penom. More je mamilo, kristalno cisto, blistajuci na suncu...

Duboko je udahnula poznati slani miris pomesan sa aromama primorskog bilja. Krenu u vodu, uzivajuci u svezini. Zatvorila je oci, prepustajuci se blagom talasanju, kao dodiru ljubavnika. Korak po korak,  isla je sve dublje, u svoj element. Sve sem slanog dodira je nestalo… I misli su poletele… telo pluta... plavetnilo svuda oko nje..

Adrenalin… hemija koja pokrece… strujanje kroz vene koje te nosi...  koje cini da se osecas zivim... Kako se odupreti tom porivu, da zaronis u dubinu besmisla, da ostavis sve iza sebe, da te ne interesuje sutra, da je celo tvoje bice sabijeno u jedan trenutak, eksploziju osecanja... Kad srce pumpa kao ludo, stomak se grci u orgazmickom ritmu, a zenice se sire kao pod dejstvom... Izgubis kompas, zaboravis na pravila... perspektiva se pomeri u imaginarni svet... Kako odoleti tom blazenstvu, kad te pukne sto hiljada volti i uzletis kao raketa, kada plutas u bestezinskom stanju nosen strujama neocekivanog, neizvesnog... Jer svi mi zelimo da osetimo taj spid, da ostavimo negde tamo dole sve, zaboravimo muke i jade... da se vinemo nebu pod oblake na krilima ushicenja... svako to dozivljava na drugi nacin... nekome je pokretac brzina, nekome seks, nekome emocije, nekome opasnost da u trenu izgubi zivot, bukvalno ili metaforicno... Adrenalin... najopasnija droga...